Problemi 21. veka su paralisali demokratiju

Govoreći o svojoj novoj knjizi “Kako umire demokratija“, profesor David Runciman sa Kembridža u intervjuu za Boston Review objašnjava da je “deo glavne poente knjige jeste da se ukaže na razlike između 21. i 20. veka”. 

“U 20. veku upravo je pretnja katastrofe – kroz svetski rat, ekonomsku katastrofu i pretnju nasilja i sloma građanskog društva – uspostavila vezu između glasa i rešavanja problema. Izazovi tih razmera – koje danas zovemo egzistencijalnim katastrofama – mobilisali su ljude za demokratiju. Rat za nacionalni opstanak kolektivizovao je iskustvo rešavanja problema. Izazovi 21. veka odvijaju se u situaciji u kojoj rat više ne znači rat za nacionalni opstanak. Pretnje klimatske katastrofe ili nuklearnog rata ili tehnologije koja izmiče našoj kontroli ne uklapaju se u ovaj model. Ove pretnje ne uspostavljaju vezu na isti mobilišući način i verujem da je mnogo izglednije da ćemo se pred njima paralisati.

Spasavanje sveta od nuklearne katastrofe ili od inteligentnih mašina za koje se može ispostaviti da ne brinu za naše interese su izuzetno složena tehnička pitanja, koja pothranjuju naše uverenje da je rešavanje problema na neki način udaljeno od demokratskog života. To su domeni ne samo eksperata, nego i onih izdvojenih tela koja lebde nad demokratijom. I onda se naši strahovi, naše strepnje, uključujući i one koji se tiču nasilja i tehnologije i budućnosti rada i smisla života, izražavaju na način koji nije povezan sa demokratskim životom. Mislim da upravo zbog toga u 21. veku imamo mnogo paralisaniju političku zajednicu. Već je postao kliše reći da su problemi u izvesnom smislu ili preveliki ili premali: jednom kada se izdignu do toga da postanu autentično egzistencijalni, dakle da se tiču opstanka ljudske vrste, demokratija se u izvesnom smislu parališe.”

(Peščanik, 18. jul 2018. godine)