Posao intelektualca je da bude nezadovoljan svetom i da to osećanje deli sa drugima
Dramski pisac Nebojša Romčević istakao je da „istine i laži nisu izjednačene, već imamo vladavinu poluistine ili polulaži“. Odgovarao je i na pitanje – zašto su poluistine pogubnije od laži?
„To nije specijalitet samo naše zemlje, iako smo mi dodali nove začine. Ali, činjenica jeste da je početak 21. veka doneo obnovu onoga što se nekada zvalo umetnost retorike ili sofizma. Dakle, više istina nije ni predmet ni tema govora, već je cilj ubediti sagovornika u nešto. Sokrata su naterali na samoubistvo pod optužbom da kvari omladinu učeći ih da budu dobri retori, što naravno nije bilo tačno, ali ta kazna bi mogla da bude primerena. Ne mora da bude kukuta, ali izopštenje iz javnog diskursa za većinu. Činjenica je da smo došli do termina ’tehnička istina’, da smo došli do termina ’složimo se da se ne slažemo’, da smo odustali od potrage za istinom. To ne znači da je do istine moguće doći, ali je nemoguće odustati od potrage za istinom. Kad smo došli u sve te faze i kada je sve postalo relativno, sve bazične tačke na kojima počiva ne samo zapadna civilizacija, nego ljudski život, onda smo došli u tu sferu, ne samo poluistine i polulaži, nego potpune aproksimativnosti u komunikaciji. Dakle, ja mogu sada da vam pričam šta god mi padne na pamet, vi možete odgovarati šta god vama padne na pamet, a to ćemo opet zvati komunikacijom. Kao da je potraga za smislom postala jedna vrsta blama. Oblik naivnosti. Vi kao gubite vreme tražeći smisao, umesto da korisnije upotrebite to vreme da ubedite druge u ono što vi verujete da je vama korisno, a njima istinito. (…) Danas je svet više u rukama hiperspecijalizovanih stručnjaka, gde je svako apsolutni gospodar sopstvene delatnosti, sopstvenog ugla gledanja, nedostaju te sveobjedinjavajuće koncepcije, nešto što bismo nazvali filozofski stav. Nešto što bi u nedavna vremena bio posao intelektualca. Da pokuša da sagleda stvari u globalnom trendu, da spozna kuda ide svet. Tako da je dosta mutno pitanje šta je danas intelektualac. Ja mislim da je posao intelektualca da bude nezadovoljan. I da u svakom trenutku to nezadovoljstvo svetom deli sa drugima. Mislim da je dužnost pojedinca rad na sebi i da ne možemo očekivati da će nam javni diskurs ponuditi opšteprihvatljiv smisao našeg postojanja. Mi moramo upornim radom, što bi Platon govorio, nekim dijalektičkim procesom, porađanjem ideje, doći do sopstvenog stava koji je potpuno nezavisan od svega ostalog. Naravno, mnogo je lakše ne misliti, mnogo je jednostavnije ne postavljati velika pitanja u sopstvenoj glavi, biti ovca, biti govedo koje kad je dovedeno na livadu na kojoj nema trave onda će da bogoradi, ali neće postaviti pitanje kako se našlo tu.“
(RTS 3, 21. 3. 2019. godine)
