Predsednik u sobi obolelog dečaka – od toga bolesnije samo da se izgovori sve što se o tome misli

Novinarka Olja Bećković postavlja pitanje kakve veze ima poseta predsednika Srbije Institutu za majku i dete sa autocenzurom i gušenjem slobode govora i mišljenja.

„Direktan prenos predsednikovog upada u dečju bolesničku sobu, slikanje i grljenje sa napaćenim mališanom obolelim od najteže bolesti bio je toliko strašan da bi od toga jedino strašnije moglo biti da se slobodno kaže ono što o tome jedino može da se misli. Čak i da u Srbiji ne vlada epidemija gripa i da u bolnicama nisu zabranjene posete i da se ovaj najdraži gost spustio na dečiji bolnički krevet kroz dimnjak bez saglasnosti lekara, ta ideja je tako nezdrava, da bi bolesnije od toga moglo da zvuči jedino ako bi se o takvom potezu slobodno izgovorilo jedino što o tome može da se misli. Jedino primitivnije od polusatne konferencije za štampu u hodniku Instituta za majku i dete na kojoj, naravno, nije bilo pitanja za direktora bolnice, bilo bi da je neki novinar izgovorio jedino pitanje koje se u takvoj situaciji moglo postaviti predsedniku, a na koje ogroman broj građana odavno traži odgovor. Kada neukus najšireg spektra postane toliko upadljiv, onda je nemoguće ne pomisliti da kreatori takvog koncepta imaju vrlo određenu nameru. Kada događaji, izjave i potezi postanu toliko neobuzdano prosti da je jedino prostačkije govoriti o tome, onda ne znam za čim bi se moglo posegnuti, osim za čuvenom  ’autocenzurom’. Ako bi savršenije mogla da se formuliše ’big idea’ da se zapuše usta svakom ko još hoće da kaže šta misli, a da se to ne zove cenzura, osim jednostavnim uputstvom: ’Ostavite ih bez reči!’. I zaista ne znam da li ima nekog ko se juče zatekao ispred televizora, a da nije ostao bez reči i sa skupljena tri prsta kojima se krstio gledajući kako se naš predsednik uprkos upozorenju doktora (koje se jasno čuje na snimku) ’nećemo unutra’ probija sa vrata sobe ka malom bolesniku prihvatajući sugestiju zatečene nesrećne majke da nema potrebe da stavlja masku. Reći da je to bila demonstracija nedostaka svake empatije, teškog zaborava, zloupotrebe i instituta i majke i deteta, ne znači ništa. Nijedna od tih reči ne bi bila izraz istinski slobodnog govora i misli. Pa pošto već znamo da  je tako, onda je mnogo poštenije ćutati. Makar se to zvalo ’autocenzura’. Kao što bi bilo odgovorno prećutati i prave reči koje ne samo jučerašnja predstava zalužuje. Makar to u ovom trenutku delovalo kao saučesništvo u projektu ’ućutkivanja’. ’Zavezivanje’ jezika nije predaja. Predaja može biti samo pristanak na igranje nameštenih ’fota’. Strategija većine je jasna: ’Ostavimo ih bez reči – naterajmo ih na psovke’. S jednakim entuzijazmom, kao juče u hodniku bolnice, ona se sprovodi godinama unazad u televizijskim studijima, po trgovima Srbije, a do juče i u Parlamentu. Oni koji su gledali prenose skupštinskih sednica u danima pošto je opozicija odlučila da napusti ’žurku’ mogli su jasno da vide kolika je šteta što to nisu uradili još nakjuče. Postoje dani kad nema časnijeg izbora, nego ćutati i krstiti se. I moliti, ako nikog drugog, onda samog sebe, da se ne pretvoriš u ono u šta bi pretvoriti te hteli.“

(Blic, 20. 2. 2019. godine)