Ne izlazim na ulicu zato što sam hrabra, nego što sam prestravljena kukavica

Novinarka Olja Bećković pominje kako je pesnik Ljubomir Simović citirao odgovor Ludviga Vitgenštajna na pitanje šta mu je cilj u filozofiji:„Da muvi pokažem put iz flaše“.

“Zašto pominjem Simovića da bih citirala Vitgenštajna? Zato što nisam ja čitala Vitgenštajna, nego Ljuba i zato što bi me bilo sramota da njegov citat predstavljam kao svoj. (…) Uopšte mislim da bi laž u kojoj se gušimo bila neuporedivo manja kad bi ljudi ukinuli običaj da tuđe rečenice, mišljenja, citat, ili utiske izgovaraju i pišu kao svoje. (…) Uzmimo za primer način na koji se komentariše i izveštava o stvarnim događajima u našoj zemlji. Trtljanje i laganje o tajnim planovima organizatora protesta protiv nasilja da izazovu haos na ulicama Beograda trajalo je danima uoči subote. Laganje i trtljanje o broju učesnika i ‘skandalima’ koji su se desili nastavljeno je u subotu i traje i danas. Ukoliko se ne radi o citatima, ako ministri, urednici medija, izveštači, analitičari i 3.497 botova govore svojim rečima – kako je moguće da im je izbor reči i metafora tako istovetan? Da li je moguće da se iza tolike ‘fine čeljadi’ krije jedan Čeljak? Kolika treba da budeš čeljačina, da bi na prvu liniju sopstvenog fronta izbacivao čeljad u najbukvalnijem smislu te reči? Koliko treba da budeš ošamućena muva u flaši, da bi ostao ravnodušan pred svakodnevnom demonstracijom sile. Ja mislim da su dileme da li se izlazi na građanski protest koji organizuje Savez za Srbiju i na kojem govore Mirjana Karanović i Dule Vujošević, a na čijem su čelu političari – privilegija stanovnika flaše iz koje pouzdano nema izlaza. Nema ničeg tužnijeg od uvrežene pojave da osoba koju niko ni za šta ne zarezuje počinje rečenicu sa ‘Zahtevam’. U tom smislu nemam ništa protiv što u subotu nismo ništa zahtevali. I, evo, priznajem. Ja ne izlazim na ulicu zato što sam hrabra. Nije istina da moja poruka glasi: ‘Ne plašim vas se!’. Sve što pišem i pričam i gde god da se šetam ima sasvim suprotnu poruku: ‘Ja sam prestravljena kukavica’. Plašim se kad u koloni izmešane sa protestantima ugledam snimatelja i ‘novinara’ ‘Kontravizije’ iza kojih ide pet policajaca u civilu da im čuva leđa. Plašim se raspištoljenog zamenika gradonačelnika. Plašim se za bezbednost inspektorke Vesne Rumenić koja je svedočila o pretnjama s kojim se suočila u pokušaju da ispita ko stoji iza bespravne gradnje na Kopaoniku (javno. rs). Plašim se miline koja se razliva po licu Predsednika moje zemlje pri samom pomenu imena nekih ljudi kojima ne smem da pomenem ime. Plašim se nečije morbidne ideje da suprugu Olivera Ivanovića pošalje nigde drugo nego u studio televizije Pink da priča o bilo čemu. Razočarala bih sebe ukoliko bih ćutala o strahu, i osećala bih se mnogo glupo da bilo šta zahtevam. Više mi je stalo da ne razočaram sebe ostajanjem kod kuće nego što brinem da ću biti razočarana onima koji stoje na čelu kolone.”

(Blic, 12. 12. 2018. godine)