Naših četrnaest miliona papaka taman za ručak jednom kvartu Pekinga

Glavni urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković kaže da je jedan od znakova slabosti režima kad počne da juri domaće izdajnike, plaćenike i strane špijune i dodaje da je to “obeležilo i drugu polovinu devedesetih kad je režim Slobodana Miloševića počeo da se urušava i da pali mostove za sobom”.

“Ko to stavlja ‘klipove pod točkove nadolazećeg zlatnog doba?’ Izvozićemo svinjske papke u Kinu, a Dragan Marković Palma, na izbornoj Skupštini Jedinstvene Srbije, otkrio nam je, sve mašući kesom punom kokošijih nogica, da je Vučić uspeo da ugovori i izvoz tih nogica u Kinu, a sad čekamo blagovest od Aleksandra Vulina, koji je s Predsednikom u poseti Kazahstanu, da ćemo njima prodavati – muda od labuda. (…) Zanimljivo je analizirati Parezanovićevu izjavu. Pominje ‘pojedince iz redova opozicionih političkih partija’ i kao da baca seme razdora među njih, tera ih na prebrojavanje i uzajamnu sumnjičavost, u đavolju igru motrenja ‘ko za koga radi’, dok kad govori o medijima i nevladinom sektoru, ne govori o pojedincima, već o delovima ovih sektora. Kao da već imaju jasnu klasifikaciju i da su neki mediji i neke nevladine organizacije u registratorima državne bezbednosti dobili kodno ime. Ako još nisu, za ‘Vreme’ predlažem ‘Ubogi plaćenici’! Sve ovo nema drugu svrhu no da zaplaši ono malo kritički nastrojene javnosti, a ako mislite da će da ih prođe, grdno se varate. I njih i nas. Evo, ja sam nešto špijunirao i došao do podatka da u stočnom fondu Srbije ima tri i po miliona svinja, pa puta četiri papka, to je četrnaest miliona papaka taman dovoljno jednom kvartu Pekinga za ručak. Za kokoške još, radom na terenu, skupljam obaveštajne podatke, a ljudi sa terena pitaju da li da broje i one gipsane labudove što im mahom krase dvorišta.”

(Vreme, 11. 10. 2018. godine)