Pogibija novinarstva ne može se zaustaviti odbijanjem praćenja tabloidnih medija

Novinarka Olja Bećković kaže da je nakon pogibije radnika na gradilištu “Beograda na vodi” jedino čega se sećamo “besmislena izjava predsednika o peračima prozora koji se razbiju o tlo američkog kontinenta na svakih deset sekundi”.

“Da li je on ‘majstor’ ili ‘genije’ ili vrhunski manipulator koji je još jednom uspeo da zameni temu, meni je danas sasvim svejedno. Njegova stvar. Moja stvar je da primetim da je užas da je bio dovoljan jedan dan – JEDAN DAN – da užasna tragedija pogibije radnika na gradilištu, treća u poslednja dva meseca (!) bude zaboravljena u ime još jedne životne mudrosti – ‘Humor leči sve’. Nema ničeg smešnog u formulaciji za koju se jedan dan posle smrti dva čoveka odlučilo uredništvo ‘Nacionalnih vesti’ u najavi predsednikovog izvinjenja američkim peračima prozora: ‘PREDSEDNIK VUČIĆ SE ŠMEKERSKI IZVINIO’!!! Kao što ljudi umiru čak i ako odbijamo da gledamo čitulje, isto se dešava i sa profesijama. Pogibija novinarstva se dešava i to se ne može zaustaviti prostim odbijanjem gledanja i čitanja tabloidnih medija. Da profesija novinara nije na samrti, takva vest ne bi bila moguća. Mnogo je ljudi otišlo s ovog sveta, da bismo se naknadno setili da možda nije moralo tako da bude da se neko na vreme setio da im pomogne. Da nismo okretali glavu od njihovog očigledno lošeg stanja i da nismo stekli naviku da na parastosima pričamo: ‘Sad kad se setim, stvarno je loše izgledao kad sam ga poslednji put videla’. I profesije se gase, baš kao i ljudi kad prestanu da veruju da su bilo kome potrebni. Znam da je tema odgovornosti novinara mnogo atraktivnija, ali evo, pokušavam još jednom da vas nagovorim na neispričaniju temu: Da li bi bilo više ‘preživelih’ i preživelih novinara da su nam trebali? Šta će nam majstor za kasetofon kad kasetofoni više ne postoje?”

(Blic, 19. 9. 2018. godine)