“Ne damo Vučića”

Pišući o periodu između sastanka o Kosovu u Briselu u septembru, koji se “već proglašava sudbonosnim”, i maja sledeće godine kada se bira novi saziv Evropskog parlamenta, novinar Dojče Velea (DW) Nemanja Rujević kaže da će se do tada množiti u Vučićevoj melodrami “tobožnji državni udari i atentati, režimska mašina će mleti svakog ko se usudi da misli malo drugačije. Biće gadnije nego ikad”. 

Rujević naročito apostrofira funkcionera SNS Darka Glišića u “odbrani Vučića”:

“Glišić je, u izlivu fanatične odanosti šefu, na vikend batalio obilaženje naprednjačkih provincija i disciplinovanje lokalnih odbora i razmileo se po medijima da objasni Srbima kakva ih nedaća čeka ako se Vučić, ophrvan nerazumevanjem oko Kosova, razočaran narodom, sa vlasti povuče u tihovanje. On, Glišić, se ukazao kao indijska udovica iz 18. veka – ako Vučić politički zgasne, i Glišić je spreman da legne na njegovu lomaču.

Sve to retoričko podvižništvo pod Vučićem ima dugu istoriju. Nespavanje ili tek dremka u kasarni, asketizam koji mu ne dozvoljava ni da proguta šniclu u Kancleramtu, hrabro gledanje kameri u oči iz dana u dan, sve za dobrobit tog istog, nedovoljno dobrog i nedovoljno protestantskog naroda.

Vučić je od govora u Glini i gledanja Sarajeva sa brda, od ‘ne dam Krajinu’ išao ka ‘ne dam Kosovo’, preko ‘ne dam Gazivode’ i ‘ne dam da Rosu dođe na sever’, sve do tabloidne inscenacije napuštanja politike kako bi saradnici i botovi mogli da ‘ne daju’ njega. Samo da Vučić ostane, da nekako preteknemo!”

(Dojče Vele, 13. avgust 2018. godine)