Hoće li naručiocima “Savamale” poći za rukom da sami sebe otkriju i pohapse?

Pisac Dragan Velikić kaže da kada kroz pola veka “neki istoričar bude pravio bilans našeg vremena, teško da će moći da sagleda sav besmisao i hipokriziju u kojoj je živelo srpsko društvo u eri naprednjaka”. 

“Ipak, on će znati ono što mi danas ne znamo, recimo, kako li će tada izgledati Beograd na vodi jedne potonule zemlje koja je decenijama bila država u pokušaju, i kojom su vladala četiri jahača apokalipse: laž, manipulacija, pretnja i korupcija. Ovih dana čitam ‘Boje jednog vremena’, memoare Snježane Grković Janović, socijalne radnice koja je živela u Beogradu od 1958. do 1970. godine. Kakav izvanredan opis epohe. Na jednom mestu nalazim podatak da su zemlje socijalističkog lagera pred kraj Drugog svetskog rata, i nekoliko godina posle, imale obavezu da SSSR-u upućuju određene kvote zvanično streljanih ljudi. Tako se rešavao nedostatak radne snage u zemlji Velikog brata. A ta radna snaga mogla se trošiti bez ikakvih obzira.

Autorka pominje slučaj povratka iz Sibira jednog jugoslovenskog ‘mrtvaca’, zvanično osuđenog i pogubljenog pred kraj rata, koji se nakon dvadeset godina vratio u svoje selo u Zagorju. Mnogi neće poverovati u tu priču, jer bi u tom slučaju morali da se suoče sa razmerama ljudskog zla koje ne mogu pojmiti. Tako funkcioniše svet. Pa tako, ni neki naši potomci kroz pola veka neće verovati da je u Srbiji bilo vreme kada je plaćeni ubica državne bezbednosti bio poslanik u parlamentu, ili, da je vladarski par iz Požarevca naručivao ubistva svojih političkih protivnika, ili, da je bilo moguće da se u toku jedne noći za potrebe naprednjačkog državnog aparata poruši čitava jedna ulica u beogradskoj Savamali, a da naručiocima nikada nije pošlo za rukom da sami sebe otkriju i pohapse.”

(NIN, 7. 6. 2018. godine)