Nismo mi umrli, samo se pravimo

Novinarka Olja Bećković primećuje da u emisiji pod naslovom “Aleksandar Vučić o Oliveru Ivanoviću” Milomir Marić nije ništa pitao “nego je došlo dotle da je Predsednik svako malo pitao njega: ‘Je li tako, Mariću’, a ovaj odgovarao: ‘Tako je’”.

“Kako je tako nešto moguće? Zašto je nemoguće da se jednom desi da neko iz publike iznenada vikne: ‘Pobogu, brate’. Ne treba ništa više. Samo jednom jedan čovek da izgovori dve reči koje bi značile da smo još uvek živi. Posle može slobodno da nastavi da tapše. Tome sam se nadala i dok sam gledala onaj strašan prenos iz Lapljeg Sela. Ali to se nije desilo. Zato što je Kosovo Srbija, a Srbija je Laplje Selo. I svako od nas je seljanin tog poniženog i uvređenog sela. Vlaga nam je prodrla u srce i pete. Nismo u stanju da izgovorimo nijednu dostojanstvenu reč, misli su nam nejasne kao slova na pokislim novinama. Sve bi bilo drugačije kad bi se samo jednom, barem jedan od nas probudio, namignuo, zamaglio ogledalo i rekao: pobogu, brate!? Samo na tren, makar odmah nastavio da spava. Samo da budemo sigurni da se nismo u tom pretvaranju da smo mrtvi toliko zaneli, da smo i umrli. Ceo život sam u svojim snovima izbegavala razne opasnosti tako što sam se pretvarala da sam mrtva. Volela bih da se setim gde sam taj san izgubila. Sigurno je negde u kući. Moram da ga nađem da bih opet oživela. Nismo mi umrli, samo se pravimo. Je li tako? P.S: (Ne pitam tebe, Mariću.)”

(Blic, 24. 1. 2018. godine)