Ova ekipa bukvalno rašrafljuje naše živote

Novinar Teofil Pančić primećuje “kako više ništa važno nije važno, i kako je sve sporedno ili čak ništavno sveprisutno”.

“Evo šta se, recimo, desilo ovih dana u Beogradu: nestala je cela jedna železnička stanica! I to ne makar koja, nego glavna! Sve sa velikom staničnom zgradom, peronima, čekaonicama i koječime još; sa putnicima, brkatim kondukterima, policajcima, manijacima i klošarima, sa vozovima i golubovima, sa džeparošima i švercerima, sa svim izgubljenim i pronađenim dušama koje takvo mesto prirodno okuplja. Munđosi koji su nam je maznuli toliko su usavršili svoj zanat da je ova paranormalna pojava, mada formalno nezatajena, ostala gotovo neprimećena: tek poneka sitna vest u tek ponekim prestoničkim novinama, uzgredni prilogčić neutralno-komunalne naravi na ponekoj televiziji, i to je sve. Pucanje vodovodne cevi na Rospi ćupriji izazvalo bi veći publicitet. A ovi maznuli glavnu železničku stanicu glavnog grada u državi?! I umesto toga sluđenim putnicima koji više ne znaju kuda udaraju ponudili nekakav promajni tunel između Senjaka i Ničega kao zamenu?! Naime, sa dojučerašnje stanice od 10. decembra idu još samo međunarodni vozovi, i neka tri za Novi Sad; ostalo – eno ga na Prokopu. Ako ga ikada pronađete. I ako uspete da ga dosegnete, jedva postojećim prevozom (do pola 9 uveče!), pa šipčeći nekim beskrajnim stepenicama s koferima i torbama dođete do stanice koja nema čak ni – staničnu zgradu. Ej, čak i stanica u selu mog dede ima staničnu zgradu! Čak i sad, kad odavno nije stanica, jer tamo više nema vozova. (…) Dok se „antiprotivne” babe češljaju i začešljavaju, ova ekipa bukvalno rašrafljuje naše živote, i nikom ništa. Ona demontira našu stvarnost i stavlja je u džep ako joj vredi, ili je baca na deponiju ako joj je suvišna, a mi to posmatramo uglavnom nemo i potpuno nemoćno.”

(Vreme, 14. 12. 2017. godine)