Šabić: Službe i dalje imaju nekontrolisan pristup podacima građana
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je juče da je “tužna istina” da ni 17 godina od pada režima Slobodana Miloševića, nisu uspostavljeni mehanizmi i odnosi koji kontrolišu da li bezbednosne strukture u Srbiji rade svoj posao.
Učestvujući na međunarodnoj konferenciji “Rastrašivanje u Srbiji: Šta građansko društvo može da učini radi očuvanja odgovornosti sektora bezbednosti u vremenu straha”, Šabić je ocenio da je i pored zakonskih odredbi, realnost takva da je pristup bezbednosnih struktura podacima građana, i dalje nekontrolisan. “Svrha postojanja bezbednosnih struktura je da štite državu, a ne vlast. Mi na planu uspostavljanja mehanizama koji kontrolišu da li te strukture rade svoj posao, nismo napravili kvalitativan pomak u odnosu na period pre 20 godina. Osim na papiru, nemate pokazatelje da je stanje na tom planu unapređeno”, rekao je poverenik. Ocenjujući da je demokratsko društvo nemoguće graditi sa uplašenim građanima, Šabić je dodao i da izmiču egzaktni podaci koji pokazuju da stvari koje ne smeju biti sakrivene, ostaju sakrivene. “Ne sme da se ignoriše činjenica da nadležni skupštinski odbor duže od 18 meseci nije razmatrao izveštaj o radu BIA”, naveo je poverenik.
A predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Miroslav Hadžić ocenio je da živimo u “preplašenom, pogaženom, atomiziranom društvu u kome svako u svom ćošku gleda kako da preživi”. “Razbijen je mit o srpskoj hrabrosti, jer su danas uplašeni građani, zatim nosioci vlasti koji nemaju plan šta da rade osim da čuvaju tu vlast, uplašena je opozicija, odnosno kritički slobodna javnost koja se plaši batinaša zbog svojih javnih istupa ali i spoljni ‘mešači’ koji nikad nisu imali strateški plan za ovaj prostor nego su samo gledali kako sebe da zaštite od negativnih gibanja na Balkanu”, naveo je Hadžić. On je ocenio da su u vreme Slobodana Miloševića dominirale fizičke pretnje protivnicima režima, a da je danas značajno povećana učestalost javnog blaćenja onih koje režim smatra neprijateljima.
