Nema budućnosti bez prihvatanja zahteva pravde

Pišući na “Peščaniku” o presudi Haškog tribunala Ratku Mladiću, Vladimir Gligorov kaže da pravedna presuda dovodi do očekivanja da osuđeni, ali i oni koji su ga podržavali izraze “neki vid i stepen, ako ništa drugo, razumevanja zašto nije trebalo činiti inkriminisane radnje”. U suprotnom, ako nema razumevanja, moralne javne posledice će biti rđave, jer se neće postići promena ponašanja u budućnosti.

“Ono što je poražavajuće jeste koliko je mali broj onih koji razumeju, nezavisno od toga da li su spremni da to otvoreno priznaju, koliko je to što su činili ili podržavali bilo intelektualno, politički, a pre svega moralno neopravdano, o odgovornosti, pogotovo krivičnoj, da i ne govorimo. To nije samo Vučić i nisu samo svi oni koji su sada na vlasti, mada je naravno njihova trenutna odgovornost najveća.

(…)

Valjda bi bilo prirodno da se očekuje da će svi oni koji su u tome učestvovali, ili koji su sebi opravdavali postupke koji su doveli do tih inkriminisanih radnji, da će svi oni, kada se suoče sa presudom, privremenom, a ako bi da čekaju onda konačnom – da se upitaju kako su mogli toliko da greše, moralno pre svega? Toga u srpskoj javnosti nema.

Vučić kaže da nije vreme ni za radost niti za tugu, već je potrebno okrenuti se budućnosti. Kako? Kako će se on ili bivši predsednik Nikolić okrenuti budućnosti? Nisu oni bili sredstva jedne rđave politike, oni su za nju odgovorni. Nisu oni grešili iz neznanja ili iz dobre namere, mada ni to ne bi bilo opravdanje. Svi su znali šta rade. A kada se svi ti zločini, za koje su svi znali kada su se oni vršili, kada se svi oni tako stave, poređaju zajedno, u jednoj presudi, kako je moguće okrenuti se budućnosti a da se najpre ne prihvate zahtevi pravde?”

(Peščanik, 24.11.2017. godine)