Naš ludak je na slobodi

Pisac Dragan Velikić priseća se kako je tokom kampanje za predsedničke izbore, kada su naprednjaci organizovali miting u Paraćinu, “mnogo pre glavne svite došla artiljerija najamničkih medija da snimi atmosferu u gradu stakla“.

“U jednoj od ulica kojom je bilo predviđeno da prođe tadašnji premijer i budući predsednik, i gde su se već bili okupili građani, TV ekipa prilazi nekoj baki koja stoji pored tarabe u svom dvorištu. Novinar je pita da li je umorna. Ona, sva ozarena kaže da bi mogla do sutra tako da stoji i čeka onoga koji jedini Srbiju vodi pravim i sigurnim putem. Samo njemu veruje, jer je pošten i vredan. I neka je smanjio plate i penzije, nastavlja baka egzaltirano, jeste, penzija joj je mala, ali odrekla bi se ona ne deset, nego i dvadeset procenata, samo da Srbiji krene. Nije smešno. To je opšta slika naše bede i beznađa – baka koja stoji i čeka da Srbiji krene. (…) Oduvek je u Srbiji prag tolerancije podanika prema vlasti bio nenormalno visok. Kao što je visok i kritični broj ’paraćinskih baka’ po kvadratnom kilometru. Nama je u tradiciji kontinuirano upražnjavanje discipline trpljenja. “Paraćinska baka“ nije samorodna, već se uzgaja dugo, kao engleska trava. Strategija naprednjačke vlasti je osloboditi se u što većoj meri onih koji misle svojom glavom. Oni su disonanca u ludilu koje se sve više zahuktava. (…) Opstanak sadašnjeg režima zavisi od toga u kojoj meri će uspeti da ukine zdrav razum. Trenutno je na sceni javnog života u Srbiji ludilo oslobođeno svih stega. Ono što su institucije za državu, to je ludačka košulja za ludaka. Naš ludak je na slobodi.“

(NIN, 2. 11. 2017. godine)