Vučić misli da “svi” treba da mrzimo one koje nam narede ili ne mrzimo ove koje nam zabrane

Novinar Teofil Pančić ističe kako je Vučić ranije “objašnjavao da je mržnja prema Hrvatima njegovo ljudsko i građansko pravo i potreba”, a da “on sad mrzi tek sporadično i iz nužne samoodbrane, i to češće pojedince u Srbiji nego narode izvan nje”, dok, s druge strane, “rapidno raste spisak naroda i zemalja koje ‘voli’”.

„Vučić se ovih dana družio s bugarskim predsednikom Rumenom Radevim, što je lepo, i tom prilikom isprosipao gomilu karakteristično šupljih, bezukusnih i nehranjivih verbalnih naplavina, što je očekivano, ali je među njima zasijala i ova: ‘Kod Srba nema nikoga ko ne voli Bugare’. To, dakako, nije istina, niti postoji način da se empirijski dokaže nešto takvo. Među nekoliko miliona svakojakih ljudi koji se nazivaju Srbima dakako da će se naći i onih koji ‘ne vole Bugare’ (kao i onih koji ne navide neke druge nacionalne kolektivitete); razume se, broj takvih je danas mnogo manji nego pre, recimo, stotinak godina, jer su se promenile istorijske prilike i odnosi dveju zemalja, i jedni i drugi nacionalisti stekli su nove, življe i aktuelnije dušmane. Ali se u naravi tog fenomena nije promenilo baš ništa. Kao ni u naravi građanina Vučića: on je i dalje neko ko misli da treba, ili da je barem razumljivo, da ‘svi’ mrzimo ove ili one, koje nam već narede, ili pak da ‘niko’ ne treba da mrzi ove ili one, koje nam već zabrane. Gledano iz tog tupog ugla, i dalje je sasvim OK da se narodi i države međusobno vole ili mrze, samo tu materiju treba nekako urediti tako da bude bolje ‘ukorićena’… Da je tome tako i nikako drugačije, videlo se i po njegovom skandaloznom petljanju u tamo neku fudbalsku utakmicu, i to sa Švajcarskom (!), svi znamo zašto. Bugari su tu sasvim nedužni, oni su tek metafora. To jest, vučić-gumbekovskom logikom izraženo, ‘Nacionalizam, to vam je kad volite Bugare više nego kaj je to normalno’.”

(Vreme, 28. 6. 2018. godine)