Da nacija ipak nije bila tužnija dok je pljačkana i slana u ratove?

Kreativna direktorka komercijalnih i društveno angažovanih kampanja Nadežda Milenković kaže da je “diverzija pokazivanja dvoglavog orla (albanskog ne našeg) koju su izvela dva švajcarska fudbalera kosovskog porekla bila toliko delotvorna da ne samo što sudija nije dosudio penal – nego ni nacija nije obratila pažnju na drugu utakmicu”. Onu koja se vodila za pregovaračkim stolom u Briselu.

“Srećom pa predsednik države, koji sve nas inače huška na rat, ima sasvim mirnodopske manire kad gostuje na tuđem terenu. On koji je fudbalsku reprezentaciju ispratio kao da ih ispraća u vojsku i zakleo ih da moraju pobediti Švajcarsku (i to ne zbog plasmana nego zbog dva pomenuta fudbalera), imao je mnogo blaži start kad je došao u situaciju da i sam zaigra protiv kosovskog predsednika. U prvom javljanju po završetku razgovora više je komentarisao lošu igru naših ranijih reprezentacija političara i loše namere opozicije (‘kibiceri’) nego što je govorio o rezultatu svoje utakmice. Dobro, jeste pominjao (imaginarni i irelevantan za pregovore) najveći rast u region, ali o političkom dogovoru nismo saznali ništa. Osim da će nam se predsednik države obratiti – televizijskom emisijom. U kojoj, kako je izričito naglasio, neće biti postavljanja pitanja. Šta bi u tom očito dramatično zamišljenom obraćanju kameri predsednik države mogao da poruči naciji? Naročito sad pošto joj je već poručio da nikada nije bila tužnija nego posle izgubljene utakmice sa Švajcarskom. Da je možda ipak bila tužnija kad je bila pljačkana, slana u ratove, ponižavana praznim radnjama i još ispraznijim milijardama za koje ni novine nisu mogle da se kupe? Ili da je tužnija kad je obespravljena pred pravim, a ne fudbalskim sudijama? I da je tužnija što je predsednik države u svakom javnom obraćanju prigodno uvredi (u Lidlu češće mere temperaturu jabukama nego Srbi svojoj deci, na primer)?”

(Peščanik, 25. 6. 2018. godine)