Da li nam je predsednik danas nasmejan

Pišući o slučaju nestalog pa nađenog novinara Stefana Cvetkovića, filozof Rastislav Dinić kaže da, “dok tužilaštvo, bar zasada, kao žrtvu celog slučaja tretira Cvetkovića, nelegitimno izabrani predsednik, sasvim očekivano, kao žrtvu prepoznaje – sebe”: “‘Nažalost, uništili su nam juče veličanstven dan, sa otvaranjem fabrike ‘Kromberg-Šubert’. Posetu divnoj porodici Krstić – još jednom im se izvinjavam što sam bio namršten pred predivnom devojčicom Dunjom i pred njenim roditeljima koji su dobili posao u ‘Kromberg-Šubert’ fabrici – jer država Srbija nema čega da se stidi’.

Nažalost, ovo nije neuobičajeno. Naprotiv, ovakvo ponašanje nelegitimno izabranog predsednika je u potpunosti normalizovano. On ne samo da se meša u rad nadležnih institucija, vrši pritisak na istražne i pravosudne organe, prejudicira ishode istraga koje su u toku (ili još nisu ni počele) – nego sebi redovno daje pravo da sasvim neposredno kreira javnu percepciju svih relevantnih društvenih događaja. U ovome mu zdušno pomažu slugeranjski mediji, koji neretko objavljuju njegovu interpretaciju nekog događaja pre nego što su o njemu uopšte izvestili. Tako je bilo i sa protestnim blokadama saobraćaja, koje su režimski mediji ignorisali, da bi narednog dana preneli izjavu nelegitimno izabranog predsednika da iza ovih (kojih?) blokada stoje lideri opozicije.

U pravu je dakle bio predsednik Upravnog odbora medijskog javnog servisa kada nam je nedavno poručio da “realnost više ne postoji”, svakako ne u javnoj sferi koju kontroliše i kreira nelegitimno izabrani predsednik. (…) Sudeći po režimskim medijima, jedino pitanje koje se u Srbiji danas može smisleno postaviti jeste – da li se nelegitimno izabrani predsednik smeje ili mršti.”

(Peščanik, 16.06.2018)