Ministar kao trećerazredni glumac iz radio-drame

Novinarka Olja Bećković prisetila se Selindžerove priče “Tedi” u kojoj se govori o  „gospodinu Makardlu” koji je “imao ono što bi se moglo nazvati glasom radio-glumca treće klase – glas narcisoidno dubok i rezonantan, funkcionalno spreman da u svakom trenutku na dati znak nadmaši po muškosti svakoga u istoj sobi, po potrebi čak i malog dečaka”.

“Ima jedan za koga ne mogu da pogodim da li mu je učešće u radio-dramama neostvaren san ili smo svedoci pogubnog uticaja školskih dramskih sekcija na njegov kasniji razvoj. Ne znam šta je užasnije: mera u kojoj on uživa u svom glasu, ili što taj glas čak nije ni njegov, nego neki tuđi, izmišljeni, onakav kakvim, prema njegovom mišljenju, govore ljudi koji su mnogo važni. Nije problem ni što je taj glas nečija imitacija, nego što oponaša ljudske emocije. To je ono što zastrašuje. Kada govori o pomoći koje njegovo ministarstvo daje mladim bračnim parovima, utišava glas, čuo je da tako govore skromni ljudi neskloni samohvalisavosti. Reč ‘dete’ pretvara u drhtavi zvuk ‘deeettte’ – jer je uveren da je to jedini način da pošalje poruku koliko je emotivan. U isti tonalitet smešta i pojmove: narod – ‘naarrrod’, zemlja – ‘zemljaaa’… Krešendo emocija doživljava kad izgovara ‘vrhovni komandant’, ali tada njegov glas postaje čvrst. Prečvrst, onaj koji trećerazredni glumci iz radio-drama koriste da dočaraju publici snagu junaka koji na ivici da se rasplače od miline uspeva da pročisti grlo i umesto da zajeca – zagrmi. Ton kojim govori o stanovima koji će se graditi po najpovoljnijim cenama za pripadnike službi bezbednosti je zabranjen u savremenom svetu čak i u reklamama : ‘Ovo nisu socijalni stanovi – to su VRHUNSKI stanovi za VRHUNSKE ljude’. Da nema ničeg sumnjivog u tom projektu, prenaglašeno akcentovanje reči ‘vrhunski’izaziva bojazan da se radi o još jednoj mutljavini.”

(Blic, 23. 5. 2018. godine)