Vučiću je Ana Brnabić potrebna baš takva kakva jeste

Novinar Teofil Pančić smatra da to što se premijerka Ana Brnabić, nakon “famoznog tvita” ministra Nenada Popovića, “jadala okolo” kako joj je to bio “najteži dan otkad je u Vladi”, s jedne strane je “savršeno prirodno i razumljivo, a s druge uznemirujuće”.

“Osoba koja je uspela da oćuti, ili sasvim pogrešno da reaguje na brojne svinjarije i ugrožavanja sloboda i prava raznih kategorija građanki i građana Srbije (pripadnici političke opozicije i novinari koji žele slobodno da rade svoj posao samo su neki od njih), trebalo bi da bude dosledna pa da oćuti i na govor koji direktno pogađa populaciju kojoj i sama pripada, dakle – nju lično. Ako učini drugačije, šta iz toga treba da zaključimo? Da Vučić nije ni najmanje pogrešio kada ju je postavio za čuvarku premijerske fotelje (jer nikad se ne zna hoće li mu ova ponovo zatrebati) u predsedničkom periodu. Jer joj nedostaje jedino relevantno, a u njegovom svetu jedino zabranjeno svojstvo – znanje i svest, ili barem osećanje, za univerzalne i svevažeće standarde liberalnog i demokratskog poretka, koji imaju bazično važiti za sve (u protivnom smo u divljoj šikari političkog tribalizma i svakovrsnih narcističkih proizvoljnosti). I utoliko ćete se jače, doslednije i beskompromisnije zalagati baš za one na koje najmanje ličite, koji su ponajdalje od vas, koje ne predstavljate time što ste ‘jedan od njih’ nego time što ste na javnom položaju koji podrazumeva i to da se borite za njihova prava i interese, mada su vam lično i intimno daleki, možda i nerazumljivi. Bez tog znanja, svesti ili barem osećanja, autokratiji ništa ne stoji na putu rasta i cvetanja. Javni govor i javni čin bez tog sastojka nije drugo nego saučesništvo u degenerisanju osnovnih društvenih standarda. I zato Vučić ‘ne da Anu’ – potrebna mu je, i to baš takva kakva je, ranjiva gde bi trebalo da je stamena, a ravnodušna i tvrdokorna gde bi joj trebala sva osetljivost ovog sveta.”

(Vreme, 17. 5. 2018. godine)