U početku beše Putin

Novinar Teofil Pančić ističe da se na izborima u Mađarskoj, na kojima je ubedljivo pobedio Viktor Orban, “ispisivalo još jedno važno poglavlje neke buduće istorije (beščašća?), a ta istorija nipošto nije samo mađarska, nego je i naša, između ostalog”.

“O kojoj i kakvoj istoriji se ovde radi? Evo, ovako je to išlo od Postanka, dakle od pre desetak-petnaestak godina. U početku beše Putin. Posle Erdogan postade Putin, a Orban postade Erdogan. Sada će, evo, i Orban postati Putin, a Erdogan će ostati ono što već jeste, dakle Putin. O Putinu da se i ne govori: nema ni najmanjih naznaka da bi ovaj odustao od namere da bude doživotno Putin. Tu je negde i onaj bizarni poljski klovn Kačinjski, koji je startovao kao Orban, nadahnjujuće brzo se razvio u Erdogana, a sada polako napreduje ka statusu Putina. Kačinjski, doduše, drži da mu je originalni Putin ubio brata blizanca, ali ga to nipošto ne sprečava da se razvije u Putinovog blizanca. I nisu svi spomenuti jedini u ovom delu sveta, ima tu i sitnijih klonova poput Makedonca Gruevskog, koje je samo beznačajnost u globalnim razmerama sačuvala od toga da postanu metafore istog reda zvučnosti. Šta je zajedničko svima spomenutima, mislim, osim onog što im je zajedničko po defaultu, a to je da su svi više ili manje ostvareni i okončani Putini? Pa, to da im je svima Aleksandar Vučić najbolji ortak, kolega i pobratim. Obožavaju se uzajamno i javno, nipošto samo protokolarno: uzajamna im ljubav i još uzajamnije ugledanje sevaju iz očiju. Uče jedan od drugog, i jedan drugog nadmašuju, a Vučić uči od svih njih, i to više ni ne krije. Cilj mu je, ne sumnjam, da ih sve nadmaši. Cenim da je bar dvojicu već ostavio iza sebe.”

(Vreme, 12. 4. 2018. godine)