Kako smo se složili sa nepromenljivošću nakazluka koji nije od Prirode?

Novinarka Olja Bećković kaže da je mislila da preskoči temu “Rađaj, ne odgađaj”, kao i “svu lepezu koruptivnih mera za potencijalne majke kojih se više ne seća ni sam Predlagač”. Ipak…

“Idite na Aerodrom ’Nikola Tesla’, u bilo koje doba dana, kad odlazi bilo koji avion, makar se samo pravili da nekog čekate. Sve ćete razumeti makar nikog ne dočekali. Videćete trogodišnjeg klinca koji čeka roditelje: u času kada se njegovi mama i tata ukažu na ’onim’ vratima, taj mališa proleće kroz konopce, razapinje sve svoje raspoložive ručice i nožice kako bi se pripio uz oboje, što pre i što bliskije. Zvuke radosti koje usput proizvodi nećete umeti da prepričate.(…) Da li je nekom od silnih stratega za osmišljavanje programa za rađanje sinulo da se prethodno osvrne na statistike umiranja roditelja? Divno je imati decu, ali je grozno nemati roditelje. Ako se vlast iskreno brine o opstanku nacije, bilo bi poštenije da organizije ultrazvučno ispitivanje otkucaja srca potencijalnih majki, očeva, baba i deda – da vidimo koliko još dugo mogu da izdrže da žive. Samo da ležu i da se bude u ovom beznađu, a kamoli da sačekuju unuke i decu ispred obdaništa, škola, na prozoru, ili aerodromu. Dužina naših stopala je jednaka razmaku između lakta i šake! Uprkos tome što izgleda nemoguće, neprirodno, nakazno. To je tako! Nepromenljivo je bez obzira da li vam se sviđa. Tako je uredila Priroda, Bog, nazovite kako hoćete. Ali, kako smo se složili sa nepromenljivošću nakazluka koji nije od Prirode, ili od Boga, kako god hoćete, pa sležemo ramenima i govorimo: ’Tako je kako je… to je tako’. Kakvi smo to roditelji? Idite na Aerodrom ’Nikola Tesla’, u bilo koje doba dana, kad odlazi bilo koji avion, makar se samo pravili da nekog pratite. Sve ćete razumeti.“

(Blic, 4. 4. 2018. godine)