Recept za Vučića

U novom broju “Vremena”, kolumnista Teofil Pančić piše o tome da je Vučić kao “demagog i praznoslov” potpuno nemoguć sagovornik – kako sada, kada je ogrezao u moći ekspandiranoj “preko limita koje moći bilo kojeg pojedinca postavlja savremena liberalna demokratija”, tako i pre, u radikalskoj i opoziciono-naprednjačkoj fazi.

“Ne, komunikacija je i tada bila bazično nemoguća, samo na nešto drugačiji način. Pogledajte retrospektivu njegovih opozicionarskih nastupa po Utiscima nedelje i ostalom, i šta ćete videti? Ne samo ‘ideološki’ skaredan govor, nego i nešto još više obeshrabrujuće: savršeno odsustvo skrupula prema izgovorenoj reči i njenoj vezi sa smislom, potpunu ravnodušnost prema istinitosti ili lažnosti bilo koje i bilo kakve tvrdnje ako mu ova može poslužiti, agresivna hiperprodukcija Ničega u dramatičnom tonu i permanentna poza mučenika, opresiranog, ućutkivanog, nekoga ko bi mogao da kaže toliko toga od izuzetne važnosti, samo kad bi mu dušmani dali, ama eto ne daju: stalno me prekidate, ja uporno imam najmanje vremena, moji sagovornici su privilegovani, meni je jasno da mi nećete dozvoliti da bilo šta kažem etc.
(…)
Postoji li uopšte način da se tome doskoči? Vi kako hoćete, za mene ima samo jedan: ne priznati za legitimnog sagovornika nekoga ko se ama baš ničim u životu nije kvalifikovao za to. Ne, dakle, samo svojim ‘političkim’ usmerenjem (koje je s onu stranu legitimnog u najvećem delu njegove karijere), nego i načinom na koji uopšte tretira svoje i tuđe verbalne iskaze. Sećam se da je i mene ponekad zvalo da se nađem u istom studiju s njim, u ono ‘mračno doba’ kad su takve debate bile svakodnevica. Nikada nisam pristao, iako inače nipošto nisam bežao od megdana ni s drastičnim neistomišljenicima. Njega je to frustriralo i navodilo na uvežbavanje jeftine ironije, a mene silno veselilo; pogledajte snimak dvodelnog završnog izdanja Kulturnog nokauta iz 2006. (lako dostupan na Jutjubu), i sve će vam se kasti samo.”

(Nedeljnik “Vreme”, 16. novembar 2017. godine)