Vučić se toliko boji svega i svih da mora stalno da se hvali koliko je hrabar i neustrašiv

Novinar Teofil Pančić postavio je pitanje šta nam Vučić poručuje “diletantskim igrokazima poput šahovske partije bez pobednika ili nadmenog ‘suočavanja’ s demonstrantima kojih de facto više nema”?

“Ono isto što besomučno ponavlja otkad se popeo na Srbiju, nameran da joj se ne skine s grbače dok mu ne dosadi ili dok njoj ne dojadi, s tim da ovo drugo ne dolazi u obzir: poručuje nam da se ne plaši ni nas ni sebe samog ni ogromne vlasti i odgovornosti koju je preuzeo na sebe, pa makar mu ova bila i deset brojeva prevelika, makar u vlastitoj koži izgledao kao nadobudni klinac koji je maznuo ćaletovo odelo, obukao ga onako ogromno na svoje žgoljavo telašce pa ga sad vuče po tepihu kao krpu. Dovoljno je strašno što se taj čovek toliko boji svega i svih (mada bi se trebao bojati jedino sebe i tragično prevelikog zalogaja koji je zagrizao) da mora stalno da samog sebe hvali koliko je hrabar i neustrašiv, sramoteći se do potpune odvratnosti, jer to što on stalno radi, znate, to se ne radi nikada i nigde, jer je to toliko odbojno i ispod najnižeg zamislivog nivoa da se toga čuvaju i živopisni diktatori sa egzotičnog toplomorskog ostrvlja. Normalno socijalizovan pojedinac to shvati i zauvek nauči najkasnije s krajem adolescencije. Ovaj – nikada. Ali, ima i nešto još tragičnije: svi strahovi Aleksandra Vučića savršeno su bespredmetni. Sve što se od subote naovamo događalo zapravo je trebalo da mu pokaže kako je savršeno siguran tamo gde jeste, jer za njega ne rade samo ovi što bajagi igraju šah s njim, nego i ovi što bajagi hoće da ga ‘ruše’, ali tako da njegovu (is)praznu statuu samo učvrste na njenom mestu, onom na kojem se svih ovih godina tresla kao prut.”

(Vreme, 21. 3. 2019. godine)