Goran Vesić – vlasnik čudovišne estetike

Novinar Ljubodrag Stojadnović u svojoj novoj kolumni bavio se likom i delom zamenika gardonačelnika Beograda Gorana Vesića, koji se, kako kaže, u našim životima nije pojavio slučajno. Vesić se, zaključuje Stojadinović, pojavio nužno u svom punom sjaju, ”kao biološko-patološko-politički proizvod vremena koje mu je dopustilo da pretekne i preživi sve svoje političke agonije, mimikrije i pojavne oblike i pojavi se na vrhu naopake velegradske evolucije”.

“Seča stabala u srcu Beograda da bi se našlo mesta za gondolu sve je drugo samo ne običan varvarizam. To je obračun sa estetikom koju priroda stvara decenijama, izraz mržnje prema gradu koji se voli i smatra svojim sa drvećem koje u njemu slobodno raste. Sve to valja saseći i pretvoriti u nežive trupce da bi mržnja bila realizovana kao javni poduhvat. Gondola je vašarsko-smučarski ornamentum, za posmatranje panorame koja se sa Kalemegdana savršeno vidi, podilaženje palanačkom ringišpilskom ukusu, i definitivno skrnavljenje jednog od najlepših beogradskih horizonata. Nedostaju luna park na Trgu Nikole Pašića, akva park na Trgu Republike i legat Šabana Šaulića. Ali, ništa ovde nije nedostižno. To svakako nije vrhunac Vesićevog nastranog stvaralačkog elana. Uskoro će biti upaljeni novogodišnji ukrasi, ove godine ranije nego ikada pre. Svaki dan bi mogao da bude šareni vašar, uz zurle tapane i razdragani puk koji slavi zlatno doba srpskog Perikla i njegovog ludog šarlatana. Fontane, koje su postale i predsednikova opsesija, prema pripovedanju V.G. same će sebe isplaćivati od novčića koje rasipni turisti i dobrodušni Beograđani budu ubacivali u bistru muzičku vodu. Kad se skupi taj sitniš i pretvori u zdravu valutu, gradiće se nove (fontane), i tako u nedogled. Jarbol nam se još nije digao, ali i to se ima dogoditi. Beograd će dobiti 1.000 novih komunalnih policajaca i to će biti Vesićeva paravojska, partijske batinaške snage koje će čuvati viziju okupiranog Beograda i zaštićenog od Beograđana koji još drže do sebe. Na obodima grada izlokani putevi, udarne rupe, tiha smrt periferije. Ruševnost je vidljiva svuda gde nema blještavih kulisa koje pokrivaju stidne delove velegradskog tela. Gradski saobraćaj se vraća u devedesete, bez guma, vozača i autobusa.Bolnice su pretvorene u rugla i legla infekcija, bolesnici izumiru zajedno sa zdravstvom koje se masovno seli u Nemačku. Svakoga dana Vesić se pojavljuje kao darodavac oblika, tvorac ambijenta i vlasnik čudovišne estetike, preteći da je učini opštom. Takvog smo neimara i zaslužili.”

(Pešanik, 15. 3. 2019. godine)