Što nemam u frižideru, nađem na televiziji

Sociolog Srećko Mihailović kaže da kada “naš čovek želi da vidi šta ima u frižideru, uključi televizor”.

“U stvari, na nivou parabole možemo reći da naš homo oeconomicus gleda u frižider, a naš homo politicus, kao tipičan predstavnik domaće podaničke političke kulture (“zoon politikon” u najgorem izdanju) – gleda u televizor. Reč je o istom čoveku, u pitanju je homo duplex. „Ekonomski čovek“ ima neku šansu ako ima frižider, ako ima hrane u frižideru, ako je nešto učinio da zaradi hranu… Na drugoj strani, „politički čovek“ opstaje sve dok traje iluzija da u praznom frižideru ipak ima hrane. Homo politicus je lakoveran i dugo opstaje u uverenju da u frižideru nečega ima. No kad-tad, nužda nadvlada iluziju. Homo duplex egzistira na principu deus ex machina, uostalom i homo politicus. Jesu to nemogući fenomeni, ali realno postoje – ako nikako drukčije onda kao opredmećenje naših snova o neočekivanoj sili koja se iznenadno pojavljuje i rešava stvar. Problem je u toj dvostrukosti i opstojanosti homo duplex-a. Nemoguć je homo civicus uz istovremeno postojanje podeljenog čoveka, na njegovo ekonomsko i njegovo političko biće.”

(Nova ekonomija, 29. 4. 2017. godine)