Ako protesti budu ugušeni, ili se sami ugase, pred nama će ostati pustinjski pejzaž

Reditelj Goran Marković kaže da je za njega pobuna „patriotska dužnost“.

“Ovo strašno stanje isuviše traje, nešto kao Enver Hodžina Albanija posle Drugog svetskog rata, koja je postala simbol izolovanosti od civilizovanog sveta. Za mene je ova pobuna, kojoj sam se priključio prvog dana, patriotska dužnost, borba za svoj narod. Borba protiv lažljive klike, koja je na prljav način uzurpirala vlast i spojila se sa organizovanim kriminalom, dužnost je svakog ko ima svest o zajedništvu. Oni koji bezobzirno pljačkaju i ponižavaju svoj narod, ili oni drugi, koji su u stanju da urade bilo šta za milostinju koju im pod noge baca njihov obesni gospodar potpuno su ogoljeni i njihova zlodela ne vide samo slepi. Takođe, ne vide ih oni koji nemaju hrabrosti da istini pogledaju u oči, da skinu povez koji im je totalitarna propaganda vezala oko glave. Ili oni kojima je korumpiranost isisala i poslednji atom samopoštovanja. Ovi protesti su, na neki način, poslednja šansa Srbije. Ako budu nasilno ugušeni, ili se sami ugase, pred nama će ostati pustinjski pejzaž bez i najmanjeg znaka života. Što se kaže: pre nego što zalupi vratima, poslednji će ugasiti svetlo. Ali ja nekako verujem da još uvek ima nade. Dok koračam sa poštenim ljudima, koje niko nije prisilio, ucenio da izađu na ulicu, koji su tu, ako ni zbog čega drugog, ono da bi se družili sa srodnim dušama, ja se osećam dobro. Možda je naša šetnja uzaludna, možda će mračna sila, kao toliko puta u istoriji, ponovo pobediti, ali mi se makar borimo, činimo nešto za sebe i svoju decu. Kao kada sam se 1996. danima smrzavao ispred palate Albanija, činio sam to ne da bih pobedio Miloševića nego da bih učestvovao u pobuni protiv zla. Jer, sama borba je neki put važnija od njenog rezultata.”

(Danas, 7. 3. 2019. godine)