Vlast zaprepašćena što neko pita od koje love se plaća predsednička turneja po Srbiji
Novinarka Olja Bećković podseća da se godinama vodi diskusija da li treba u škole vratiti radne kecelje i ističe da joj se čini da se u međuvremenu “pojavila preča potreba za uvođenjem radnih kecelja za političare”, jer – “kad je bilo da neko ide da se tuče u odelu”.
“Ne bi li se gradski menadžer Goran Vesić osećao udobnije ukoliko bi kad krene na obračun sa novinarima umesto košulje i sakoa oblačio radnu kecelju preko potkošulje? Mantil nije dobro rešenje, rukav može da ograniči zamah ruke kad se ukaže potreba za povlačenjem takvog argumenta. Potpuno je prirodno da čovek zapeni na pitanje: ‘Koliko je autobusa GSP-a moglo da se kupi za novac koji je potrošen na rasvetu?’. Ali nije dobro da mu se koncentracija rasipa na brigu o tome hoće li penom koja mu silazi s usta uflekati košulju. Uvođenjem radne kecelje dao bi se veliki doprinos unapređenju dijaloga zasnovanog na zaplenjenoj vici i izlivanju žuči. Talentovani dizajner bi lako mogao da dođe i do rešenja za neku svečaniju verziju radne uniforme namenjene za večernje tuče po televizijskim studijima. Zašto predstavnici vlasti svako pitanje na temu ‘koliko je novca građana Srbije potrošeno za ovo i ono’ doživljavaju kao tešku provokaciju? Zašto čim čuju prve dve reči ‘koliko košta…’ umesto da posegnu za papirima, počinju da zavrću rukave? Kako je pitanje trošenja našeg novca postalo okidač za početak ‘tuče’? Otkud je ispalo da nema uvredljivijeg pitanja nego: ‘Koliko košta?’. Ne samo da se to pitanje smatra nedopustivim nego je stvar otišla toliko duboko da ga najviši državni funkcioneri smatraju ‘nenormalnim’. (‘U svakoj normalnoj zemlji predsednik republike može i treba da razgovara s građanima i ni u jednom normalnoj zemlji ovo nije tema’- Ana Brnabić, na pitanje kako se finansira kampanja ‘Budućnost Srbije’). Nije najveći problem to što se pitanja o trošenju novca iz budžeta tretiraju kao nepristojno i skoro pa ludačko zabadanje nosa u nečije ‘lične stvari’, više zabrinjava što se doživljavaju kao ‘grom iz vedra neba’. Podrazumeva se da političar u okviru planiranja svojih poteza osim oduševljenja javnosti predviđa i neka pitanja koja bi se logično mogla nametnuti. Nije valjda da nijednom savetniku za odnose sa medijima nije palo na pamet da će biti i takvih koje će zanimati od koje love se plaća predsednička turneja po Srbiji? Sudeći po zaprepašćenju premijerke Ane Brnabić kada se suočila s tim pitanjem – takvu novinarsku radoznalost više niko ne planira! Veruje se, valjda, da se s lošim navikama da se pita šta nije naručeno jednom zauvek raskrstilo. Neočekivanje i nepripremljenost najviših državnih funkcionera da odgovore na logična pitanja, najpreciznije govore koliko se zabasalo u ideji da mediji postoje da bi pitali ono što im se kaže da pitaju i da bi beležili kao odgovore šta god da im se ponudi, makar to nemalo nikakve veze s onim što je pitano. Da na nekom visokom mestu nije usvojena odluka: ‘Niko nema pravo da pita za svoje pare’ i da nije palo uveravanje: ‘Ne brinite, o tome više niko ne sme da vas pita’, predsednik bi se sigurno pobrinuo da se doseti nekih manje lakonskih odgovora kojim više uvažava svoje građane, nego što su: ‘Ne razumem šta tu košta…meni niko ne plaća ručak i vodu u menzi, ne uzimam dnevnice…’. Pametan je to čovek. Pametni smo ljudi. Kad već nema dobrog odgovora, mnogo je pametnije vikati, grditi, pretiti, odgovarati na sve ono što niko nije pitao, ‘obarati ruke’ i gneviti se na novinare. Budući da je očigledno da ne postoji plan da se odustane od takvog običaja, ulaganje u radne kecelje bilo bi sasvim opravdano. Koliko bi stvarno koštale keceljice boje gneva?”
(Blic, 27. 2. 2019. godine)
