Zar nije predsedniku brat mogao da prepriča šta ljudi imaju da mu kažu?
Kreativna direktorka komercijalnih i društveno angažovanih kampanja Nadežda Milenković pita se “šta je predsednika države navelo da potera svoj karavan uzduž i popreko zemlje”?
“On sam je rekao da kreće na turneju jer želi da čuje ljude i da oni čuju njega. Ali, ako stvarno hoće da čuje šta ljudi imaju da mu kažu zar ne može brat da mu prepriča? Pa sam predsednik države je kazao kako njegov brat obilazi kuće i stanove, sedne, popije kafu ili rakiju sa domaćinom i raspita se o svemu i svačemu, najviše o tome da li bi domaćin pomogao njegovom bratu (ne domaćinovom nego bratu predsednikovog brata). A ako brat nije stigao da obiđe baš svako domaćinstvo, eno mu drugih aktivista koji peške ili u džipovima bez tablica špartaju državom pa mogu i oni da prepričaju utiske. Nismo valjda dotle došli da predsednik stranke ne veruje svojim rođenim stranačkim kolegama nego mora lično na teren? Sa druge strane, ako predsednik države želi da čuje mišljenje onih koji se ne poveravaju aktivistima stranke, kao što je rekao da želi da čuje one koji protestuju (ali samo pod uslovom da nisu opozicija ili simpatizeri opozicije) zašto obilazi mesta dan pre protestne šetnje a ne sutradan kada bi imao prilike da se sretne sa tim ljudima? Osim ako ne računa da će svojom posetom toliko smoriti ljude da im sledećeg dana neće biti ni do šetnje? Još je čudnije da obilazi Srbiju ne bi li ljudi čuli šta ima da im kaže. Ako uopšte ima onih koji nisu svakodnevno obavešteni o svemu što on ima da kaže, takve treba da potraži po nekim vrletima bez struje, interneta i kioska, a ne u vrtićima. A možda je predsedniku države ipak samo muka više od ovih sve masovnijih protesta? Ali, njemu kad je muka on obično ode na neku televiziju i domaćinski se ispovraća po neistomišljenicima (koji se onda svoje mučnine rešavaju skromno u kupatilu jer nemaju predsedničku privilegiju da povraćaju u javnom prostoru). Da bi predsednika države rešili muke, znani i neznani daju sve od sebe. Jedni truju javnu sferu, drugi prave TV spotove (u kojima ulično vešanje čoveka sa kesom na glavi začudo ne izaziva veliko uznemirenje javnosti kao što su ga izazvali penzioner i maloletnik sa maketama), treći daju izjave kako protestne šetnje uopšte nisu ni potrebne. Kad bolje razmislite, možda su i u pravu. Možda nam stvarno ne trebaju šetnje, možda nam treba marš. Jedan marš i jedno marš.”
(Peščanik, 11. 2. 2019. godine)
