Vučiću, siđi sa trona od laži, prenemaganja, sujete i – odlazi
Muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo poručio je, u svom govoru na protestu “Jedan u pet miliona”, da živimo u svetu iz Vučićeve glave i da postajemo puni mržnje.
“U jednom intervjuu pitali su me šta je nama Aleksandar Vučić. Odgovorio sam da je prvorođeni nama ukućanin. Uselio se u naše domove, u svaki naš razgovor, u naše živote i svakodnevicu. A nas je preselio u svoj univerzum. Mi živimo u svetu iz njegove glave i poprimamo njegove osobine. Postajemo ociničeni, osebičeni i puni mržnje. (…) Da bismo popravili ovu zemlju svi moramo da se izlečimo upravo od onoga čime nas je “Kliconoša” zarazio, a najpre da razlepimo s lica odvratan, nipodaštavački podsmeh koji smo od njega nesvesno usvojili. Zato večeras kažem: ja nisam ovde da bih se rugao krezubima, jer mene krezubost ne asocira na manjak pameti, niti na manjak srca. Nego na golo siromaštvo, na muku i jad. Nisam ovde da se smejem direktorki biblioteke iz Lazarevca, skamenjenoj od straha pred kamerom posle jednog telefonskog poziva. Ovde sam da joj kažem – svi koliko nas ima, zaštitićemo vas od onoga ko vas je zvao. Nisam ovde da kinjim one koji nemaju hrabrosti, nego da ih ohrabrim da uzmu svoje dostojanstvo nazad, jer im ga Aleksandar Vučić nikada neće svojevoljno vratiti. Nisam ovde da ponižavam botove, nego da ih pozovem na totalni opoziv, jer oni su najponiženiji među nama. Ustanite i pobunite se, budućnost koju vam Aleksandar Vučić nudi ista je kao vaša sadašnjost: ako ne uspravite kičme, kod njega će vam doveka posao biti da za mizerne novce i na sramotu svoje zemlje lupate minuse, pluseve i gluposti. Ali, kako nemam plemenito srce slavne pesnikinje, nisam ovde da za one koji su krivi, za štitonoše i glavnog štetonošu, ‘tražim pomilovanje’. Ovde sam da za svakog od njih, za svakog pojedinačno i sve zajedno – tražim lustraciju! A da postoji sud za neumesno, za bahato i besramno, prvo bi ih pred taj sud trebalo izvesti. Aleksandre Vučiću, tvoj ministar prosvete, osim što ne zna da se ne kaže floksula nego floskula, javno je ponizio deo akademske zajednice, poručivši da profesor u penziji više nije profesor i da mladi istraživači, najveći umovi svoje generacije, mogu slobodno da odu u neku drugu zemlju gde će njihova imena biti važna. Tvoj direktor Koridora, umesto da izjavi saušeće porodici poginule žene, u svojoj se prvoj izjavi neotesano sprda, kao i svi vi s našim životima, a dok daje ostavku, verovatno spreman da bez funkcije izdrži čak i godinu dana, on više spominje tebe nego tragediju. Ali to je tvoj svet, zar ne? Svet u kome vi sve smete, svet u kome ni najbolji među nama ne mogu ništa ni najgorima među vama. Tvoj svet se deli na tlačitelje i tlačene, na kabadahije i poslušno roblje, na svemoćne i nemoćne. Ukratko, tvoj svet se deli, jer si celog svog političkog života jedino to i radio: delio ljude i huškao jedne na druge. (…) I zato, što bi rekla pesma tvoje omiljene umetnice, idi dok si mlad. Siđi sa svog trona od laži, nedosanjanog huliganstva, prenemaganja i sujete i odlazi, jer iako nisam pravnik, bojim se da ćete u suprotnom ti i tvoji minionsi, kad vas jednom napokon iselimo iz naših domova, razgovora, života i svakodnevice, dočekati da vam država dodeli stanove za sve vaše zasluge, samo što će se ovoga puta komisija za dodelu stanova zvati – sud.”
(N1, 2. 2. 2019. godine)
