Vučićevi vanredni izbori uvek bili akt samovolje vlastodršca i uzurpatora

Novinar Teofil Pančić kaže da su “za Vučićevog vakta”, vanredni izbori “uvek bili akt puke samovolje vlastodršca i uzurpatora”.

“Kada opozicija govori o ‘nedostatku uslova’ za učešće na izborima, stalno zaboravlja da su sami ti izbori, raspisani na takav način, ključni faktor ‘nedostatka uslova’ za sopstveno održavanje! Ako pristanete na izbore koji se održavaju bez elementarnog pravno-političkog smisla i rezona, zašto ne biste pristali i na sve ostalo, to jest na bilo koju nepravdu i neravnopravnost? (…) Kada Aleksandar Vučić pokušava da prevaziđe nešto što počinje da liči na do sada najveću krizu legitimiteta njegove vlasti tako što opoziciji ljubazno i grandelokventno nudi izbore, on ponajviše podseća na muža koji zove odbeglu zlostavljanu suprugu da mu se vrati slatkorečivo govoreći ‘neću ti ništa, časna reč’. Žena, međutim, zna da skotina laže kao pas: ako je udario jednom, drugi put, nema razloga da to ne učini i treći i stoti put. To je prosto, što bi se reklo, njegov modus operandi. Mislim, muževljev. Ali bogme i Vučićev. Pristajanje na tako ženeroznu ponudu u ovakvim okolnostima nije puko gubitništvo: to je otvoreno štetočinstvo. Nisu ‘Vučićevi izbori’ neprihvatljivi zato što on na njima pobeđuje. Neprihvatljivi su zato što su stvari tako postavljene da je gotovo nemoguće da ne pobedi. I još gotovo nemogućije da tu teško zamislivu nepobedu prizna. I naj gotovo nemogućije da mirno i dostojanstveno ode s vlasti. U međuvremenu je doslovno sve standarde srozao u blato, poništio, uništio, anihilirao. Tu nema temelja na kojem bi se moglo graditi nešto novo. Pa dobro, ali šta činiti dan posle bojkota? Ne, ne, to je pitanje na pogrešnu adresu: dan posle bojkota nije domaći zadatak za opoziciju ni za građane, nego za samog Vučića – kao osobu i kao metaforu vlasti. I on to dobro zna, zato će učiniti sve da do toga ne dođe.”

(Vreme, 10. 1. 2019. godine)