Uplašen i moćan čovek opasan je i po sebe i po druge
Novinar Teofil Pančić postavlja pitanje “otkud toliko panike i povike da su oni koji u svojim rukama drže sve poluge moći i vlasti navodno izložni strahovitom političkom, medijskom, a možda i fizičkom nasilju od ono malo javno deklarisanih oponenata”?
“Uplašen čovek opasan je po sebe, moćan čovek opasan je po druge, a čovek i uplašen i moćan u isto vreme opasan je i po sebe i po druge. Ovo se dobro vidi i po javnim istupima najmoćnijih ljudi današnje Srbije, koji vole da ostavljaju utisak srčane gerile okružene premoćnim, krvoločnim i na sve spremnim neprijateljem – i to, gle, uglavnom u vidu slabašne opozicije, nekoliko ne preterano uticajnih medija i poneke jezičave javne ličnosti, uglavnom iz umetničkih krugova. (…) Već je ranije primećeno da se Srpska napredna stranka i ostale, satelitske komponente režima, ponašaju na način svojstven populistima na vlasti: iako je ogroman deo javnog života u zemlji pod njihovom čvrstom i neposrednom kontrolom, uporno zauzimaju pozu ugrožene, u ugao saterane opozicije, nejake grupice časnih ljudi protiv kojih su se zaverile sile nemerljive (šifra iz davnih, ali neprolaznih vremena: ‘spoljni i unutrašnji neprijatelj’), a koje su spremne da upotrebe i svakovrsno nasilje ne bi li svrgnule jedino moguću ‘narodnu vlast’, nekim slučajem oličenu baš u njima. U tako zaumnoj podeli uloga, svaki protest (recimo, mirne beogradske opozicione demonstracije) je nasilje i pritisak na granici destruktivnog haosa, svaka kritika je uvreda i pretnja, svaka analiza je kleveta etc. A siroti mali vlastodršci su progonjeni apostoli, pri tome spremni da zarad Srbije okrenu i drugi obraz, tolika je njihova vrlina. Dugo je ‘radila’ ta priča kod dela lakovernijeg građanstva, kod mnogih je uspešna još uvek, ali izgleda da su se prve ozbiljnije pukotine na njoj ipak pojavile, i da pokušaj da ih se nekako zakrpi i začepi nije uspeo. Ovo će rezultirati pojačanim pritiskom na opoziciju, na kritičare, na sve kojima se upornom, ne baš suptilnom nego više mentalnom drilu nalikujućom propagandom moraju pripisati baš ona nepočinstva koja sama vlast uporno radi, a koja oni niti čine, niti bi to i mogli, sve i kad bi hteli. Pa zato umesto toga krvave vlastite košulje, kao Borko Stefanović, samo da napakoste najboljoj od svih vlasti koje je Srbija imala u proteklih šest godina.”
(Radio Slobodna Evropa, 13. 12. 2018. godine)
