Vreme je za ozbiljan protest, ne samo ovde nego i u svetu
Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić ističe da je “vreme za ozbiljan protest, ne samo ovde nego i u svetu”, ali dodaje da “sem Francuske nešto nam to baš i ne ide od ruke”.
“U ovoj zemlji ima više povoda za proteste, ali, nažalost, mi smo društvo koje se suočava sa tri vrste problema. Prvi problem se odnosi na pitanje – da li se to mene tiče. Da li je moguće da je u ovoj zemlji samo prosvetarima važno pod kojim uslovima i kako će se školovati deca? Roditeljima to nije važno, ne misle da ih treba podržati, roditelje se to ne tiče… Rušenje u Savamali – vi pitajte bilo kog građanina – šta bi radio kada bi došao buldožer i srušio ti kuću. Rekao bi – izašao bih i bunio se. A zašto nisi izašao kad je buldožer rušio tuđu kuću? Pa, nisam stigao, nisam mogao… Mi nemamo solidarnost. Penzioneri – nama su oteli penzije i svi pitaju gde su penzioneri u protestu. Penzioneri su stari, bolesni, nemoćni, zaplašeni, niko nije pitao, a gde su deca i unuci penzionera. Da li je moguće da su ti penzioneri samo potrebni da čuvaju decu i čine druge usluge. Niko nije izašao da nas brani. Drugi problem je problem opozicije koja za nešto kaže (neku inicijativu) – to je glupo, glupa ideja. A kad se kaže, to zapravo znači – nisam se ja setio. Od protesta ‘Ne davimo Beograd’, svi su imali neku primedbu zašto to ne valja tako raditi, pa niko se nije ozbiljno priključio. To se kaže i za inicijativu Pokreta slobodnih građana ispred Predsedništva. Ne želim da analiziram da li je glupo ili ne, ali je zanimljivo da ta inicijativa nije bila glupa Pokretu Starog grada i Zelenima kad su podržavali PSG, a postala im je glupa kad su prešli u Savez za Srbiju. Glupo, ne glupo, pridružite se, osmislite, napravite nešto bolje. Treća, najgora stvar za intelektualce je salonski protest. To liči na proteste moje babe početkom pedesetih godina i njenih prijatelja protiv komunizma, koji se okupe u salonu, pričaju o tome i odu kući zadovoljni, jer su protestovali. E, tako se mi okupimo, recimo, u Starom gradu da damo podršku Koraksu i Petričiću, kojima ne samo što nije potrebna naša podrška, jer su oni svetska imena, već je pitanje da li sam ja dostojna da dam podršku tim veličinama. Ali, mi se okupimo, svi koji mislimo isto o ovoj vlasti, lepo se ispričamo i odemo kući srećni, zadovoljni – evo, mi smo im pokazali… Ne zna se kome, niti da li to ima nekog efekta… Kad prošetate karikature, to već ima efekta. Te tri stvari nas sprečač6vaju da imamo efikasne proteste, a razloga za proteste u ovoj zemlji ima dnevno 20.”
(N1, 6. 12. 2018. godine)
