Uslov za pilota je da se ne plaši visine, a za doušnika da bude neuvredljiv

Novinarka Olja Bećković kaže da se seća “jednog tipa koji je godinama zaredom nekoliko puta nedeljno svraćao u informativnu redakciju Studija B (1991-1994)” i koji je “više slušao, a manje pričao”.

“Ne sećam se koliko je vremena prošlo kada je nekom prvi put palo na pamet da pita: ’Čekaj, a čiji je on u stvari ortak?’. Bilo je dovoljno dva minuta da se otkrije da se mesecima unazad svako za sebe to pitao i da među nama nema nikog ko ga je u naše društvo uveo. Ali je tada već bilo kasno za bilo kakvu drugu reakciju osim za smejanje. On je nastavio da dolazi, a neki od nas su uveli da mu se svako malo obraćaju pošalicama na nivou: ‘Reci, ako treba da pričamo sporije’, ‘Hoćeš papir i olovku, ’Greota je da se mučiš da pamtiš’, ‘pozdravi svoje’, ‘izvini ako je bilo dosadno’…  Da li se vređao? Ne, nikada! Nije ga bilo moguće uvrediti. Nije bilo moguće smisliti dovoljno primitivnu asocijaciju na njegov doušnički posao koja bi mu pokvarila raspoloženje, zacrvenela obraze, ili ga taman posla dovela u iskušenje da prestane da nas posećuje. Sva ruganja je gospodski podnosio i što je on ostajao mirniji i neuvredljiviji, naš rečnik je bivao sve prostačkiji i brutalniji. Ne znam gde je danas i u koju je redakciju prekomandovan, da li je na terenu ili je angažovan na Tviteru i pod kojim imenom. Ne znam ni da li mu je druženje s nama bilo od ikakve koristi za napredovanje u karijeri i da li bi danas mogao da kaže da je od nas išta čuo što i sam nije znao. Ako on meni ne bi imao šta da zahvali, ja njemu imam na čemu. Gde god sretnem nekog ‘neuvredljivog’, jasno mi je od čega živi. Šta je to što je tog čoveka činilo neuvredljivim? To što je doušnik. Kao što je uslov za pilota da se ne plaši visine, tako je preduslov za doušnika da bude neuvredljiv. Prvom prilikom kada bi izgubio kontrolu, naljutio se i ušao u sukob s osobom za čije cinkarenje je zadužen, zatvorio bi sebi vrata za narednu posetu. Kako bi se drugačije nego samoubilačkim gestom mogla protumačiti odvažnost takvog nekog bednika da se naljuti i kaže: ‘Neću ovde više nogom kročiti!’. Šta bi sutra radio? Kako bi poslodavcu na oči izašao bez novog izveštaja šta je čuo i koga je u neveri uhvatio? ‘Ne mogu da verujem da se vređaš!’, ‘Javna si ličnost, nemaš pravo na osetljivost’, ‘Nije to ništa lično’ – samo su neke od bljutavih rečenica čiji su autori razni neuvredljivi ljudski šuftovi koji žive od vređanja i unesrećivanja života drugih ljudi. Doušnici, vlasnici medija, narodni poslanici, novinari, publicisti, pozorišni ili filmski kritičari, uticajni tviteraši… – potpuno je svejedno kako se potpisuju. Ne padajte u očaj kad se nađete preko puta neuvredljivog čoveka. Ne optužujte sebe što se osećate potpuno bespomoćno jer ne možete da se setite ničeg dovoljno uvredljivog što bi moglo da zaustavi šuftove da vam se skinu s vrata. Ostajte uvredljivi da ne biste postali šuftovi!”

(Blic, 7. 11. 2018. godine)