Vučić se sa neistomišljenicima obračunava kao da radi na normu

Glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk podsetio je na to da je rečenica – “Ja tu knjigu nisam čitao, ali je najstrašnije osuđujem”, bila “životni moto pojedinih književnih kritičara, koji su računali da će možda biti nagrađeni nekim mrvicama ako avansno, ali žestoko udare na svakog pisca za koga sami posumnjaju ili im neko došapne da bi mogo da naljuti nekoga iz vrhuške”.

“Takvo udvorištvo ‘kritičara’ bilo je negacija stare poslovice – tri puta meri, jednom seci. Ma kakvo merenje, odmah seci! Samo, i ti nitkovi imali su cilj. Sve su to radili za neki honorar, povoljniji kredit, koji će inflacija ionako pojesti, veću platu, uredničko mesto, možda i društveni stan koji će kasnije moći jeftino da otkupe. Nekima je bio dovoljan i društveni status, kakav sopstvenim kvalitetima nikada ne bi mogli da izbore, a ovako, uz pomoć političara i raznih službi niko njihovu stručnost nije smeo da dovodi u pitanje. Samo su oni mogli da napadaju svakoga za koga im vlast da mig da je za ‘odstrel’. Sa ove vremenske distance shvatam koliko su to bila pogana vremena. A istovremeno i žalim za njima. Eh, kako danas naivno deluje Sale, koga je u kultnom filmu Rajka Grlića ‘U raljama života’ fenomenalno odigrao Miodrag Krivokapić. Ljudi, tada su se sa političkim i drugim neistomišljenicima obračunavali plaćeni ‘nadničari’, da ljudi iz vrha vlasti ne prljaju ruke i biografije, kad je već bilo onih koji su bili spremni da to urade umesto njih. Ima, naravno, takvih i sada, samo što za njima nema toliko potrebe. Postali su tehnološki višak, jer predsednik države to voli da radi sam. I to sa toliko žara kao da mu od toga zavisi plata. Kao da, sačuvaj bože, radi na normu. A protivnika svakog dana, bar on tako misli, sve više. I to u zemlji u kojoj je sve manje stanovnika, jer sve veći broj mladih i obrazovanih napušta Srbiju, sa ciljem da se nikada ne vrate. Osim eventualno za praznike.”

(NIN, 25. 10. 2018. godine)