Ko posle svega govori o “razgraničenju” ili ne zna šta govori ili to, naprotiv, predobro zna

Novinar Teofil Pančić kaže da “’razgraničenje’ nije značilo, ne znači i nema razloga da se veruje da bi u budućnosti moglo značiti bilo šta ‘mirno’ i ‘civilizovno’, a kamoli bilo šta što ne bi suštinski duboko unazadilo i revarvarizovalo svaku zajednicu na koju se odnosi”.

“Zašto se, recimo, Čehoslovačka raspala (kad se već raspala) ‘mirno i civilizovano’, bez kapi prolivene krvi, dočim se Jugoslavija okupala u krvi stotina hiljada ubijenih i u trajnoj nesreći miliona proteranih, raseljenih, obeskućenih, obesmišljenih? Stvar je takoreći idiotski jednostavna: zato što se Čehoslovačka raspala na Češku i Slovačku, i basta (ne kupujte priče za decu da je to tamo bilo sasvim lako i jednostavno, i tamo je bilo mnogo i jednih i drugih koji su ostali na ‘pogrešnoj’ strani granice, i mešanih brakova itd.). A Jugoslavija? Hm, pa to – osim, recimo, u slučaju Slovenije – i nije bio raspad, nego sadističko mesarenje na živo. Jer ideja-vodilja nije bilo ‘razdruživanje’ postojećih administrativnih jedinica, nego – šta? Razgraničenje. ‘Da se zna šta je čije’. Da se jednom zauvek povuče crta, da se zna gde smo Mi, a gde ste Vi. Ali, zar se to već ne zna, zar ‘crta’ već ne postoji? O, ne, to su nepravedne i nevažeće ‘administrativne granice’ (kao da ima drugih granica do administrativnih), koje mi ne priznajemo: to će, dakle, odrediti sila, vojna i paravojna, policijska i parapolicijska, kriminalna i parakriminalna, na onaj način i onim sredstvima kakvi su im primereni. Tzv. srpska strana (zapravo, miloševićevsko-karadžićevsko-šešeljevska kamarila) na takvom je pristupu najviše insistirala jer je s prostačkom samouverenošću i arogantno zanemarujući širi povesni kontekst smatrala da ima najveću batinu, pa će naposletku biti po njenom. Ostali su ‘doprinosili’ u skladu s mogućnostima. Onaj ko četvrt veka kasnije opet govori o ‘razgraničenju’ ili ne zna šta govori ili to, naprotiv, predobro zna. U oba slučaja je potencijalno opasan za ceo postjugoslovenski Balkan, jer nema plitkoumnije zablude od one da bi se na Kosovu i oko njega mogle napraviti nekakve „korekcije granica“ koje bi – ne sumnjajte ni milisekundu – bile praćene egzodusom ovog ili onog tipa – a koje se ne bi direktno reflektovale pre svega na Bosnu i Hercegovinu, ali i na neka druga nestabilna ili potencijalno trusna područja.”

(Autonomija, 3. 9. 2018. godine)