“Vodi nas, o Aleksandre, iako ne znaš gde!”

Novinar Ljubodrag Stojadinović u svojoj novoj kolumni na Peščaniku piše o pismima i telegramima podrške naprednjaka predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovom predlogu za razgraničenje sa Albancima, kao potencijalnom rešenju kosovskog problema.

“Tim eksperata za stanje emocija u vladajućoj grupaciji ocenio je da ljubav prema predsedniku naglo opada. I on sam, predsednik lično, ne oseća se dovoljno voljenim. Nema javnih izraza masovne ljubavi i vernosti, ne dočekuju ga kad se vraća iz tuđine, ne rasipaju se latice pod točkove blindirane zveri. Pioniri jesu na raspustu, ali mogla bi da se pronađu bar dva balavca da voljenom predaju buket cveća kad nam se vraća. A vraća se stalno.

(…)

Ništa od toga, ravnodušnost i pustoš u dušama su nas uhvatili, kao da nam on nije taj jedini. Predsednik ne ubire dovoljno ljubavi od naroda, a toliko čezne za njom. Posustali su i najbliži podanici, baldisali su od udvaranja, ponestaje im savitljivosti. Ohladile se fanatične mase prema njemu, nema vrelih urlika koji uznose naciju: ‘Vodi nas, o Aleksandre, iako ne znaš gde!’ Ne nude svoje poslednje ostatke bezrezervne predanosti kako bi podigle gospodara iz depresivne letargije i vratile ga u besnu euforiju svojstvenu voljenom vođi: ‘Sram vas bilo, bednici jedni!’

Ali, kako bi duševni bol zbog emotivne zapuštenosti prvoga među svima bio ublažen, čak lečen i otklonjen, počeli su da stižu telegrami, izjave, pisma, poruke, konfete podrške. Ne može se živeti bez osećanja da si voljen. Tata, mama i bata nisu dovoljni da utaže tu endemsku potrebu. Badava punjene lignje za doručak ako stalno nije hranjen podrškom jedinog naroda koji trenutno ima.”

(Peščanik, 18. avgust 2018. godine)