Zvanična Srbija nije spremna da se suoči sa Šešeljem u sebi

Novinar Teofil Pančić ističe da je vlast, “sastavljena mahom od Šešeljevih  nekadašnjih bliskih saradnika”, u početku “s nelagodom pratila njegove aktivnosti trudeći se da mu ne skreće pažnju i da izgleda mrtva, a onda se sasvim opustila – najkasnije onda kada je shvatila da s njim može da napravi slatku, malu interesnu simbiozu”.

“Sada je Šešelj osuđeni ratni zločinac; u Skupštini se lome koplja oko toga znači li ili ne znači to da bi po zakonu sada mandat Šešelju mogao (morao?) da prestane zato što je osuđen na višegodišnju robiju? Šta god da zakon kaže, jasno je da sa Šešeljem Srbija, zapravo njena vlast, ima neki prilično krupan i nerazrešiv problem, mada to ne bi priznala ni slučajno, ni greškom. Naime, ako je Šešelj osuđeni ratni zločinac, ko su i šta su onda oni koji su mu ‘čuvali stražu’ onih strašnih i mračnih godina? A baš ti i takvi ljudi su danas u Srbiji sve, i za sve se pitaju. I kako sad da oni usmere reflektore na Šešelja i ono za šta je osuđen, a da tako istovremeno ne skrenu pažnju na vlastite ‘rane radove’? (…) Kao nekakvo političko strašilo ‘za po kući’, Šešelj, doduše, uglavnom nije projektovan za pokazivanje pred gostima. Ali, šta da se radi kad Šešelj baš voli goste? Ko bi imao ‘herca’ da ga u tome spreči, da mu to zabrani? Zar oni koji i dalje dobro znaju i pamte da ih je sve on ‘izmislio’ i da bez njega verovatno ne bi za njih niko znao ni u susednom soliteru? I tako je hrvatska delegacija na neki način bila kolateralna šteta nespremnosti zvanične Srbije da se ozbiljno i stvarno suoči ne toliko sa Šešeljem u Šešelju, koliko sa Šešeljem u sebi. A ovaj izvorni Šešelj to dobro zna, i čvrsto je rešen da svoju ulogu morbidnog pajaca odigra do kraja, do spuštanja zavese.”

(Slobodna Evropa, 19. 4. 2018. godine)