Sudbine smo zaveštali provincijskom harizmarhu tužnog lika

Novinar Teofil Pančić kaže da nismo navikli da nas premijer i predsednik ostavlja na duže od nekoliko sati, najviše dan-dva, a da nam pri tome “uskraćuje bazične informacije o tome gde je, šta radi, šta sanja i šta mu se događa”.

“Između dva leta (ne godišnja doba nego kretanja kroz vazduh u čeličnoj ptici) Vučić je, doduše, stigao da ukori Srbe – a možda, reda radi, i ostale ravnopravne građane Srbije – da se hronično nedovoljno razmnožavaju i da će ih zato, ako se pod hitno ne opamete, relativno brzo stići kazna u vidu izumiranja. A kome onda on da bude predsednik, ako Srbi neodgovorno izumru? (…) Aleksandar Vučić, naime, kao da vodi neku svoju privatnu spoljnu politiku i diplomatiju (eh, da je samo spoljna!), a svi mi ostali – od njegovih ađutanata, pardon, ‘najbližih saradnika’, pa do vaskolikog plebsa – možemo samo da nagađamo šta, gde i s kim teferiči, i na šta će sve to da izađe. (…) A mi bismo, dok ga kao sedmomilionska (ali kopneća!) Penelopa čekamo da pošalje pismo ili razglednicu, ipak mogli da dobro porazmislimo o tome kako smo kao društvo pali ovako nisko: da nemamo zapravo nikakvu stvarnu kontrolu nad bilo kojim relevantnim društvenim procesom, kamoli onim što se zbiva u visokoj međunarodnoj arena, a tiče nas se neposredno, da smo svoje sudbine delegirali ili čak zaveštali jednom provincijskom harizmarhu (da se razumemo, u zemljama naše, perolake kategorije nema ih drugačijih do provincijskih) tužnog lika, pa sad pratimo, na parčiće i kroz nagoveštaje, kako mu taj naš poklon, sve do nedavno tako prijatan, polako preseda, jer se manevarski prostor za večito cinculiranje u međuprostoru opasno utanjio.”

(Slobodna Evropa, 22. 3. 2018. godine)