“Politička borba” koja protivnika prepušta vučijim zakonima

Novinar Teofil Pančić kaže da što se više “ispraznom agresivnošću” brani od neizbežnih pitanja, “to je manje ubedljiva naprednjačka, socijalistička i njima srodna struktura vlasti koja je, kao i tolikima drugima, i Oliveru Ivanoviću godinama crtala metu na čelu, da bi sada bila tako pravednički zgrožena što je neko možda pomislio da i ona nekako snosi odgovornost barem za stvaranje svojevrsnog društvenog okvira u kojem je ovakav zločin postao zamisliv, a onda i ostvariv”.

“Oliver Ivanović nije za nju bio samo politički neistomišljenik, oponent, takmac: on je bio izdajnik, petokolonaš, prodana duša, neprijatelj nacionalnog i državnog interesa. Sve to, i štošta drugo, mnogo je puta izrečeno na njegov račun, i to sa adresa vlasti, kako onih beogradskih, tako i onih u Kosovskoj Mitrovici. Sada, kada ih podsećaju na to, oni kažu da se radilo o ‘političkoj borbi’, čime bi valjda cela stvar imala biti objašnjena i stavljena ad acta. Pa dobro: jeste to, recimo, izvesna vrsta ‘političke borbe’, ali koje i kakve? Ne one kakva je normalna i poželjna u demokratskom društvu, nego one kakvu je još devedesetih definisao i na svoj neponovljiv način vodio jedan Vojislav Šešelj, dok su mu sekundirali mnogi koji su danas opet na vlasti u Srbiji. Počevši od njenog predsednika. To je ‘politička borba’ koja protivnika dehumanizuje, kriminalizuje i suštinski ga (o)stavlja izvan zakona i moralnog poretka, s onu stranu legitimnosti, u sivoj zoni ili na vetrometini gde više ne vlada pravni poredak nego vučiji zakoni. Pa, nisu li ti isti ljudi to isto radili, recimo, i Zoranu Đinđiću? Razlika i napredak su možda samo u tome što su im trebale godine nakon ubistva Đinđića da procede da im je zbog tragične sudbine ubijenog premijera žao, dok su Ivanovića, eto, odmah ožalili. To ‘odmah’ je, međutim, i dalje veoma prekasno.”

(Slobodna Evropa, 22. 1. 2018. godine)