Kičasti proces “zoranizacije” Đinđića

Novinar Teofil Pančić kaže da bi Srbija podigla spomenik Zoranu Đinđiću, “a da to ne bude nebulozno ni uvredljivo”, ne bi morala da bude baš “đinđićevska”, ali, napominje, ”ne bi smela da bude baš ni – antiđinđićevska”.

“Ukratko, mrtvi Đinđić je postao malograđansko opšte mesto, comfort zone, simbol oko kojeg ćemo se svi (tobože) lako i rado složiti – evo, čak su mu i razni domaći fašisti u ostavci uz škrgut zuba opostili što su ga tukli. Ah, dobri, dragi Zoran, hteo je dobro, imao je viziju, ali nije imao sreće… I šta je ishod ovog kičastog procesa zoranizacije Đinđića? Takav kakvim je napravljen: ispran od svega važnog, sterilizovan, suštinski depolitizovan, on više nikome nije opasan i ujedno nikome nije potreban, ali zato mnogo kome može da posluži za neku vrstu samolegitim(iz)acije. Nije on kriv zbog toga, a nisu, naravno, krivi ni Mrđan Bajić ili Biljana Srbljanović. Ali nema vajde od žmurenja pred tom činjenicom. To što je naizgled postao tako ‘opšteprihvatljiv’, što gotovo niko sa bilo koje strane, a pogotovo one koja predstavlja vladajuću srpsku paradigmu, ne sme ni da zucne ‘protiv’ njega i njegove političke, ideološke, svetonazorske zaostavštine, ne pokazuje suštinsku promenu kroz koju smo i su prošli (jer nismo i nisu, osim ako ne živite u nekom paralelnom univerzumu u kojem jesu), nego samo to da je klika na vlasti, ne tako davno naćefleisana od sreće što je Đinđić mrtav, našla načina da i njega upotrebi u svoje prizemne i bedne svrhe. Naravno, tako što će ga prethodno očistiti od svega što je uopšte važno, ostavljajući samo ono dovoljno apstraktno da im ne može škoditi. Tako je mrtvi Đinđić iznova ubijen: tako što je komodifikovan, džentrifikovan, pacifikovan, napravljen na univerzalno upotrebljivo Ništa, kao da je neki malo elokventniji Vesić.”

(Vreme, 2. 11. 2017. godine)