Vučićevo hvalisanje sopstvenom skromnošću

Novinar Teofil Pančić prokomentarisao je zamisao ministra Vulina da se “na zidove svih institucija pod nadležnošću njegovog ministarstva postave državnički portreti Aleksandra Vučića”, o kojem je Vulin “uvek, ali baš uvek, u stanju da izrekne impresivnu količinu zadivljenog, zaljubljenog, zagrcnutog praznoslovlja”.

“Na kraju se oglasio i sam predsednik Vučić, skromno zamolivši svog ministra i najvernijeg od vernih političkih sančo pansa, da ga poštedi ovaj put, to jest, da ostavi njegove portrete da čame u mraku fundusa ‘za ne daj bože’ i da ih ne kači na zidove vojne (a valjda ni ostale državne), jer bi to svakovrsnom zlobom dočekali brojni politički dušmani, unutrašnji i spoljni, sve jedan gori od drugog. (…) Nekako u istoj rečenici u kojoj je zamolio zainteresovane da se okanu njegovih slika, Vučić je uspeo da napomene i da su neki njegovi prethodnici – recimo, Boris Tadić – svugde ‘kačili’ svoje slike, i da to, eto, nikome nije smetalo (možda zato što to niko nije video?), a da im Vučićeve slike, eto, smetaju. A da one njemu, Vučiću, uopšte ne trebaju, jer je njemu samo do rada, rezultata i ostalih poštapalica iz tog kaobajagi ‘veberovskog’ repertoara. Tako dobijamo začudni efekat bljutavo kičeroznog ‘hvalisanja sopstvenom skromnošću’, što je drveno gvožđe kojem Vučić ama baš nikada ne može da odoli.”

(Slobodna Evropa, 29. 8. 2017. godine)