Zemlja meda i mleka krajem sledeće godine – i tako već šest godina

Novinar Teofil Pančić osvrnuo se na aktuelnu kampanju za beogradske izbore.  

“Opoziciji, mora se priznati, nije lako u Vučićevoj Srbiji. Ne samo zato što joj je prostor za javno delovanje radikalno sužen, po metodologiji orbanovskih ‘neliberalnih demokratija’ (manje učeno rečeno – po metodologiji vojvode Šešelja iz njegovih zlatnih dana; Šešelj je ionako politički otac sadašnjih vlastodržaca), nego i zato što joj neodgovorna i populistička vlast nameće sulud tempo u trci za što fantastičnijim obećanjima o zemlji meda i mleka koja samo što nije nastupila – najkasnije krajem sledeće godine. I tako već šestu godinu. Kako ova trka konkretno izgleda? Kao vašarsko nadgornjavanje. Šta god da opozicija obeća – vlast će ‘ponuditi’ duplo više. Čim je Đilas rekao ‘gradimo metro’, vlast je udvostručila ulog: gradimo dva metroa… Plus gradsku železnicu, gondolu i uzletište za cepeline. Samo jednu stavku iz prethodne rečenice sam ja izmislio – a najgore je što je sasvim svejedno koju. Da je Đilas – ili Šutanovac, ili ko god – isplanirao let na Mesec, ovi bi jurišali na Mars. Šta ima veze, ionako ništa ne košta? Izvan sveta jeftinih šarenih laža, Srbija je zapuštena, groteskno loše i nekompetentno vođena zemlja s najmanjim privrednim rastom u regionu, s ogromnom nezaposlenošću i bednim životnim standardom, u haotičnim i traumatičnim odnosima s većinom suseda, politički zaglavljena u vakuumskom prostoru na sredokraći između (sve dalje) Evrope, (sve bliže) Rusije i (sve većeg) Ničega. (…) Što se građanki i građana tiče, na njima je ponovo da izaberu ‘trasu’: možda ne baš metroa, ali svakako zemlje Srbije, preumorne od bezglavog glavinjanja svetom nesputane političke mašte gde se stvarnost koja nas očekuje ako budemo dobri i poslušni prikazuje kao večno ‘carstvo u kojem caruje drugarstvo’. Ah, pardon, vlast je ovaj refren iz našeg detinjstva već preventivno zakupila.”

(Slobodna Evropa, 14. 2. 2018. godine)