Ovo je vreme za ulicu, vreme da štitimo jedni druge

Muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo na protestu “Jedan u pet miliona” u Kragujevcu govorio je o razlozima zbog kojih, uprkos “realnim zamerkama i problemima”, učestvuje u protestnim šetnjama.  

“Dobijam gomilu pisama i komentara u kojima se kaže: ‘Šta ti je to trebalo’, ‘Zašto se mešaš u politiku’ i meni omiljeni: ‘To što radiš je bunt bez razloga’. Ne bude me mrzelo pa sednem da odgovorim toj osobi i napišem – da je Marija Lukić mogla biti neko naš ili neko od nas, nečija majka, sestra, ćerka, drugarica. Da li je to što se njoj dešava, da li je njena reakcija na to, bunt  bez razloga? Da li je ono što se desilo novinaru Jovanoviću razlog za bunt ili nije? Jer mogli smo mi, bilo ko od nas, biti on. Mogli smo biti u famoznom helikopteru, bilo ko od nas. Mogli smo se naći ono veče u Hercegovačkoj, kao slučajni prolaznici, bilo ko od nas. I mogli smo se naći na onoj famoznoj naplatnoj rampi i poginuti zbog nečije bahatosti. Bilo ko od nas! Kad smo kod toga ‘zašto se mešaš u politiku’, ja imam i lične razloge. Politika se meša u nas. Oni su ušli u pozorišta i počeli da cenzurišu, počeli su da se bave time koje će se knjige čitati javno, a koje neće. Koji će bendovi svirati po festivalima, da ne bi slučajno zucnuli nešto pogrešno; ko će biti na radiju, ko će biti na televiziji…Na taj način uskraćuju mi jedno od osnovnih prava, a to je pravo na rad i slobodu govora. Međutim, to nije moj primarni razlog zašto sam na ulicama svih gradova Srbije. Primarni razlog i ključna reč je – solidarnost. Ne treba ustati samo kad je reč o tvojoj zadnjici. Naprotiv, moraš da ustaneš i da braniš bližnjeg svog. Moramo da shvatimo da se to tiče svih nas, da to nisu tamo neki tamo ljudi. To smo mi. (…) Veliki Umberto Eko je jednom prilikom rekao: ‘Dok pozorište gori, umetnik ustaje i recituje veličanstvene stihove, misleći da je od koristi’. E, nije, jer to nisu ta vremena. Ovo je vreme za ulicu, ovo je vreme da štitimo jedni druge. Ne samo umetnošću i svojim zanimanjima, već svojim telima i svojim životima. Svime što treba. Sad, u čemu je problem? Problem je, kao što svi znamo, nema nas pet miliona u ovom trenutku. Mnogo ko tvituje, mnogo ko razmišlja naglas, i ovo ne govorim posprdno, tu se pominju neke realne zamerke i problemi. Ja, naime, pamtim Dragana Đilasa kao gradonačelnika Beograda. Po ceo dan ga je sledila kamera ‘Studija B’. Opozicija se nikad nije videla na ‘Studiju B’. A uz sebe je imao doktora Šapića koji neodoljivo podseća na doktora Nebojšu iz Beograda. Boško Obradović ima stavove koji su mnogima od vas sporni. Ja ne mogu da se složim sa idejom da treba rehabilitovati Nedića i Ljotića. Ne mogu da se složim sa gađanjem ‘Info prajd centra’ u Beogradu, niti sa kandilima ispred ‘Info prajd centra’. I nije na ponos šetati sa tim ljudima. Ali, ima samo jedna stvar koja je sramotnija od toga – sedeti u stanu dok se sve ovo zbiva. Gledati kroz prozor šta se zbiva našim sugrađanima. Dok vaši i moji sugrađani šetaju, moji otac i majka šetaju. Vrlo su zabrinuti i – šetaju. Jedna od mojih najboljih drugarica dobila je kamen u glavu na protestima još 2017. godine, a i dalje šeta. Gospodin Koraks, koji ima osamdesetak godina, učestvuje u ovome. I mene bi bilo sramota da sa 36 sedim u svom stanu i tvitujem dok se to zbiva.”

(Protest u Kragujevcu, 23. 3. 2019. godine)