Kada bih želeo da uništim jedan narod, uradio bih sve što se trenutno vrši nad nama

Dramski pisac Nebojša Romčević kaže da nam nisu potrebni nikakvi personalizovani spasioci u jednoj osobi, već sistem, „a ne da budemo vođeni kao volovi, na šta smo pristali još 1815. godine“.

“Ovi potezi su dovođenje naroda na ivicu gubitka samosvesti, pretvaranja ljudi u helote, roblje spartansko, hranu za državni aparat. Tako da, kada bih želeo da uništim jedan narod, uradio bih sve što se trenutno vrši nad nama – razorio institucije, pre svega Skupštinu i pravosuđe, okupirao medije i učinio ih indiferentnim prema istini. Oduzeo prirodne resurse i razorio školstvo. Tako se ubija duh naroda u smislu digniteta i nade pojedinca i učinio da kao država budem poslodavac čitavog naroda i da izvan moje volje ništa ne funkcioniše. Stvarnost ne postoji, u njoj se ništa ne dešava, sve je samo pi-ar. Ne kažem da je tematika ista, niti da se propagira fašizam, ali otac političkog marketinga je Gebels, i njegov model se doslovno primenjuje, držati narod u neprekidnoj histeriji, na vrhovima prstiju, izmišljati afere, ratove i prevrate, dok stanovništvo ne utrne. Govorimo o opstanku  Srbije koja je duboko zagazila u kolonizaciju. Mi više nismo vlasnici sopstvene zemlje, ne proizvodimo više ništa u sopstvenim fabrikama, ne radimo na razvijanju sopstvenih resursa. Mi nemamo naše rudnike, niti vodu, niti puteve. Mi smo država koja se hvali da je zaposlila radnike pod sindikalno nepodnošljivim uslovima, potpuno kolonijalističkim. Da još nekoliko godina potraje ova vlast, ili sistem, mi bismo završili na istorijskoj pozornici kao narod. Bićemo zaposlenici u multinacionalnoj kompaniji koja će se zvati Srbija i imati svoju korporativnu himnu. Ali, države Srbije tu više nema. Borba koja se sada odvija, zapravo i nije borba, posledica je dubokog očajanja.“

(NIN, 7. 2. 2019. godine)