Ili ćemo deci vratiti gradove iz kojih su pobegli ili im kukavički mahati preko ‘skajpa’

Dramski pisac Siniša Kovačević kaže da je njegovo javno delovanje “stvar izbora da se ne poljubi sultanov opanak” i “rezultat ličnog nepristajanja na pasivizam”. 

“Moje stanje depresije, ili bolje rečeno sete ili potištenosti je uzrokovano situacijom u kojoj se nalazim individualno, porodično, u okviru sela u kome živim, naroda kome pripadam, države čiji sam podanik. Ta situacija se jako teško može promeniti – zbir individualnih potreba da se nešto promeni nije dovoljan. Potreba za promenom se mora kolektivizovati. Pripadam grupi ljudi koji nisu zadovoljni sistemom vrednosti, stanjem u državi, stanjem nacije, stanjem građanstva, a moju nesreću determiniše skoro pa čvrsta vera da je to gotovo nepromenljivo. (…) Moje osećanje odgovornosti je usmereno ka tome da smo ovu zemlju dobili od svog potomstva, a ne od očeva. Od naše svesti zavisi da li ćemo svojoj deci vratiti gradove iz kojih su pobegli ili ćemo im kukavički mahati preko ‘skajpa’ kad nam se jave iz Toronta ili sa Novog Zelanda. (…) U ovom političkom trenutku nema ničeg bitnijeg osim da se udružimo oko stava da ova vlast ne radi u interesu građana i države Srbije. Ko posti sredom, a ko je ateista, u ovom času je potpuno irelevantno. Da te podsetim na scenu iz jednog od fantastičnih filmova Petra Lalovića: strašna oluja, na jednom deblu nasred nabujale reke stoje lisica i fazan, balansiraju, ni jedno od ta dva bića ne sme naglim pokretom da naruši ravnotežu jer će se udaviti. Meni ovaj trenutak izgleda tako. A šta se dogodilo kad se taj balvan dohvatio obale i da li je fazan otišao živ i zdrav, ne znam. Verujem da jeste.”

(NIN, 7. 6. 2018. godine)