Vučić se najkomotnije oseća tamo gde se “zna ko je gazda”
Novinar Teofil Pančić kaže da bi se možda “kao novi test demokratske orijentisanosti i potencijala političara u ovom delu sveta” mogao tretirati njihov odnos sa ključnim “čvrstorukašima” današnje politike, poput Erdogana.
“Sam ‘odnos’, dakle, nije sporan, nego stepen ‘uživanja’ koji se pri tome iskazuje. Kako stoje stvari, teško da bi u ovoj disciplini iko mogao nadmašiti Aleksandra Vučića. (…) Svim zaklinjanjima u ’evropski put’ i ‘evropske vrednosti’ u inat, uvek nekako ispadne da se Vučić i njegovi najbolje i najkomotnije osećaju tamo gde se ‘zna ko je gazda’ i gde se ne insistira preko razumne mere na demokratskim kerefekama, mimo najelementarnije fasade strogo kontrolisanog pluralizma. Iliti ‘neliberalne demokratije’ kako tačno, i ne bez ponosa, kaže Orban. A ako ta bliskost podrazumeva i da se povremeno poljubi sultanova papuča ili hazjajinova čizma, pa bože moj, nije ni to najgore. Šta se dobija zauzvrat? Nešto mnogo više od eventualnih trgovačkih koristi: partnersko saučestvovanje u kvarenju i izvitoperavanju svih demokratskih standarda. Potresno je kako Srbija Vučićevog doba baš nikada ne uspe da izostane sa ovakvih rituala, kako se uvek nađe negde u intimnoj blizini onih koji su hodajuća suprotnost ‘evropskim vrednostima’, od Putina i Erdogana preko zapadnobalkanskih trablmejkera pa do unutarevropskih desno-populističkih ‘pobunjenika’ kojima je Evropska unija odlična i draga kao izvor novca, ali im se ni najmanje ne dopada kao izvor izvesnih vrednosti i standarda. Što je, uostalom, da se ne lažemo, položaj kakav vrlo nalikuje Vučićevom ‘vlažnom snu’: biti unutra (u ‘Evropi’) koliko se iz toga mogu izvlačiti neposredne i opipljive koristi, ali ostati izvan svega onoga što bi moglo ugroziti ii barem ograničiti slatku samovolju vladanja po nedostižnim standardima bosforskog, kremaljskog i ostalih učitelja i uzora.”
(Slobodna Evropa, 8. 5. 2018. godine)
