Pravosuđe i zdravstvo su odlični – ako ih ne koristite

U svom blogu sudija Miodrag Majić upoređuje postupke ovdašnje izvršne vlasti prema građanima sa postupcima Roberta Beninjija u filmu “Život je lep”, kada on u liku Gvida Orifačea koristi laž kako bi zaštitio svog sina u koncentracionom logoru. Majić podseća da je Ministarstvo pravde postupilo slično kada je je izveštaj GREKO-a – u kojem je navedeno da Srbija nije ispunila nijednu od preporuka ovog tela – “Ministarstvo na svom sajtu prevelo dijametralno suprotno!”

Potom se Majić osvrće na nedavni izveštaj Evropske komisije, i pita se: Ima li onda uopšte konstatovanog napretka?

“Najpravilniji odgovor bi glasio: Ima, ali zapravo nema.

Ne treba zaboraviti da je reč o izveštaju o napretku, tako da je za očekivati da u njemu i određene pozitivne tendencije budu zabeležene. Tako se pominje smanjenje određenog broja starih predmeta (iako se konstatuje da su ovi i dalje ozbiljan problem), usvajanje određenih zakona koji će omogućiti jasnije valorizovanje učinka (iako oni još uvek ne daju vidljivije rezultate), kao što se pohvaljuje i ustanovljavanje poverenika za nezavisnost tužilaca.

Sve ostalo, kao što rekosmo, uglavnom ne valja. Jednostavno rečeno, uprkos svim parolama, neprihvatanjima realnosti i zaklinjanjima, pravosuđe je i dalje rak-rana srpskog društva. Baš kao što svi i znamo.

(…)

Uveren sam deo problema treba tražiti i na ravni komunikacije, tačnije u činjenici da domaći političari i građani sve manje koriste isti jezik. Kako se širi jaz između dva ‘tabora’, tako i podrazumevani pojmovi imaju sve različitija značenja i vrednosti. Drugim rečima, sve je manje razumevanja između ‘odlikaša’ koji su krenuli (jedinim sigurnim) putem politike, i onih drugih, koji su ostali na suprotnoj, uglavnom neplodnoj obali.

Šta hoću da kažem? Domaće pravosuđe, baš kao i domaće bolnice, prevoz ili prosečne zarade, izgledaju značajno bolje ako niste prinuđeni da se njima služite. Zamislite kada bi i za vas pojam ‘domaćeg zdravstva’ označavao sliku momentalnog prekoredno obezbeđenog apartmana na VMA ili na nekoj od elitnih privatnih klinika. Ili kada bi pojam ‘domaći saobraćaj’, oživljavao iskustvo vožnje u klimatizovanom audiju sa rotacijom i podizanja naplatnih rampi u cilju prekorednog prolaza.

Zamislite, naposletku, kada bi pojam ‘stanje u domaćem pravosuđu’ bio valorizovan kroz uspomenu na sekretaričino pozivanje predsednika suda i ugovarenje prekorednog rešavanja parnice. Naravno, sve u slučaju da bilo ko bude dovoljno lud da se sa vama, predstavnikom izvršne vlasti, upusti u avanturu parničenja pred srpskim sudom.”